Vukašinovo zdravlje na prvom mestu

Proteklog meseca pisali smo o dobročinstvu bračnog para Jelene i Saše Markovića iz Švedske, koji su donacijom od oko 100 evra pomogli 11-godišnjem Vukašinu Spasiću iz planinskog sela Nova Brezovica, obolelom od dijabetesa. Danas pišemo o novom, a reč je o pošiljci ovih ljudi dobrog srca, pristigloj posredstvom Redakcije "Vesti" upravo za ovog mališana.

Brine se za sina: Vukašin Spasić sa ocem

 

U poklon-paketu bio je brižljivo spakovan kompletan pribor za merenje šećera u krvi. To je ujedno bio povod da se naši reporteri još jednom susretnu sa porodicom Spasić kako bi im uručili pomoć u ime dobročinitelja iz daleke Švedske. Aparat za merenje šećera i prateći pribor Vukašinu će poslužiti da kvalitetno i pravovremeno prati variranja šećera u toku dana.

- Hvala tim dobrim ljudima na ukazanoj pomoći. Nama ovo mnogo znači. Posebno to što se saosećaju sa nevoljama našeg mališana. Njemu se stanje pogoršalo, pa smo morali ponovo da idemo u Klinički centar u Niš. Jedva smo sakupili novac za put i troškove. Sami nikada ne bismo mogli da kupimo ovakav aparat. Izvršeni su detaljni pregledi, ali Vukašin će i dalje morati da prima insulin po četiri puta dnevno. Čak mu je i povećana doza. Ono što nas posebno muči jeste to što mu je delimično oštećen i pankreas - rekao je otac Milan Spasić po preuzimanju pošiljke.
Dečak je do sada po rečima oca Milana, ujutru primao 22 jedinice insulina, a potom tri puta po pet.

- To je dovelo do toga da mu ujutru, posle prve doze insulina, količina šećera padne na dva, pa mu je bilo teško. Zato smo odlučili da ujutro prima dozu od 20, a potom tri puta dnevno po četiri jedinice. Sada je bolje i kontrolišemo šećer u granicama normale. Ipak, srce nas boli, jer je Vuletova tuga u očima sve veća. Ne priča mnogo. Zatvoren je u neki svoj svet, samo njemu znan - ističe Milan.

Aparat stigao u dobar čas: Milan Spasić

Mali Vukašin sam sebi daje insulin. Morao je to odavno da nauči pošto su svi u kući stalno u potrazi za nekim poslom kako bi preživeli.

- Nevolja ne ide sama, već jedna drugu prati. U to sam se, nažalost, opet uverio. Sad je po planinskim selima sadnja krompira i tu zarađujemo dnevnice radeći kod gazda iz Vranja, koji imaju njive, a nemaju vremena da na njima rade. Bio sam pre neki dan kod jednog domaćina da očistimo stari voćnjak, posečemo drveće, izvadimo korenje i posadimo krompir. Sve to radim sa starijim sinovima 14-godišnjim Nikolom i godinu dana mlađim Nenadom. Pri sečenju starih šljiva motornom testerom, posekao sam ruku i morao da idem na ušivanje. Rana je velika i sad ne mogu da radim. Sinovi ne mogu bez mene, pa viču: "Tugo, kako to da se desi! Ostadosmo bez para, a proći će sezona sadnje krompira." Šta da se radi - sudbina. Čim mi rana bude bolje, krećemo na posao, ako ima nešto da se radi. Jedva čekamo pečurke i šumske plodove. Od toga najviše zaradimo. Posle bar imamo brašno cele godine - navodi Milan.