Prvo Vuletu za lekove, ostatak za hranu
Do male kuće Spasića iz planinskog sela Nova Brezovica, udaljene 25 kilometra od Vranja, zbog kiše koja je prethodnih dana padala, reporteri "Vesti" nisu uspeli da se probiju. Najmlađi Spasići idu peške do škole, jer je put dobar, ali kad je kišovito, nema prolaska kolima, jedino terenskim vozilom.
Zato smo se sa 11-godišnjim Vukašinom Spasićem, obolelim od dijabetesa, kao i njegovom braćom i ocem, susreli u blizini centralne škole za osam sela iz okoline, pa i za njihovu Novu Brezovicu, kako bismo im uručili prilog od 100 evra, dar anonimne dobročiniteljke iz Berlina. Pristigla donacija, kako kaže otac Milan, dobrodošla im je u svakom pogledu, zato što u zimskim mesecima nema posla u nadnici.
- Štedimo svaki dinar za hranu i za lekove. Najviše me boli to što dečaci oskudevaju sa zimskom garderobom. Brzo rastu, kao iz vode da izniknu za godinu dana, a onda moraju da nose to što imaju. Snalazimo se kako znamo i umemo. Prvo da ima sve što treba za Vuleta, jer je on naša najveća briga, a potom za hranu i drva. Hvala Bogu samo da je njemu dobro, za sve ostalo ćemo se snaći. Hvala i toj dobroj ženi ko god da je. Bog je blagoslovio i podario joj zdravlje i sreću - poručio je Milan.
U školi njegovih sinova ima oko 35 učenika od 1. do 8. razreda, što pokazuje propast planinskog kraja kao stvorenog za stočarstvo i otkup šumskih plodova. U blizini je crkva Sveti Ilija, gde Vukašin i njegova braća žele da se slikaju.
Siromašni od kada znaju za sebeKućica Spasića je sagrađena od slabog materijala. U sobama sa zemljanim podom nemaju mnogo stvari, samo najosnovnije. Nisu mogli da sagrade veću, niti bolju kuću od čvršćeg materijala. Kod Spasića se jedino siromaštvo nasleđuje. Milan je uveren da će se prekinuti taj crni krug, nadajući se da će sinovi preokrenuti situaciju nabolje i da će dostojanstveno živeti. |
- Dobar sam đak, nemam slabih ocena. Biću valjda odličan na kraju. Volim da čitam dečje knjige, ali nemam ih. Čitam ih kada mi ih neko sa Barelića pozajmi. Insulin primam četiri puta dnevno, ali šećer i dalje varira. Krivo mi je što nisam kao druga deca, što ne smem da jedem slatkiše i pijem sokove, i što ne smem da se igram. Volim fudbal. To je u školi glavna razonoda, ali samo posmatram druge dok igraju, jer ne smem da se umaram i znojim - kaže tužnim glasom mali Vukašin.
Dečak očiju punih neskrivene tuge i suza, otvoreno kaže da zna "da nikad neće biti zdrav kao ostala deca". Okreće se prema svetom krstu, koji stoji unutar srednjovekovnih zidina srpske bogomolje, briše suze ručicama da ne vidimo. Nelagodno je i njegovoj braći Nikoli i Nenadu, kao i ocu Milanu. Grle ga govoreći:
"Vule, biće bolje, mi smo s tobom, ne brini."
On na to samo odmahuje ručicom i onako sitan drhti od studi i jakog planinskog vetra.
POZIV DONATORIMAAko želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
