Molimo se za vaše zdravlje i napredak!

Samohranoj majci, 34-godišnjoj Luciji Ratković i njenim sinovima: 17-godišnjem Petru, godinu dana mlađem Ljubomiru i Blagoju(11) iz sela Gornje Žapsko, kod Vranja, reporteri "Vesti" uručili su donaciju od 300 evra, koju su poslali anonimni pravoslavci iz Salcburga, o čemu danas pišemo, kao što smo dan ranije i najavili.

Ispred trošnog doma: Lucija Ratković sa sinovima

Do Ratkovića se ne dolazi lako. Njihova kuća je na kraju planinskog sela, usečena u brdo, u blizini srednjovekovne svetinje manastira Svetog Stefana. Petar, Ljubomir i Blagoje su ostali siročići kada je pre godinu i po dana umro njihov otac Radovan u 43. godini.

- Otac je bolovao mesec dana i umro nam na rukama. Pre toga je radio sa majkom na imanju, a mi deca pomagali. Odmalena nas je učio, da ako želimo da spokojno živimo, moramo da što više radimo. Njegov odlazak sa ovog sveta za nas je bio težak udarac.

Sa braćom sam noćima plakao, a majka je posle izvesnog vremena, pošto nam je kuća stara oko 100 godina, nameravala da prodamo svu mehanizaciju i imanje i dole, u nizini, prema Vranju, na placu sagradimo neku manju kuću. Mislila je da ćemo biti bliže školi, da ćemo kasnije lakše i bolje živeti. Uspeo sam da je ubedim da ne odlazimo iz sela, da ću ja preuzeti brigu o domaćinstvu i da ćemo imati hrane i živeti skromno od poljoprivrede - prisetio se Petar Ratković.

Kada su odlučili da ostanu u planinskom selu, ovaj mladić je imao 15 i po godina, a Ljubomir jednu manje. Blagoje je bio dete. Sa majkom Lucijom zasukali su rukave i nastavili da obrađuju imanje.

- Svaka para je dobrodošla, a posebno kad se čovek razboli, kao što je to slučaj sa mnom. Mnogo nam znači pomoć tih dobrih ljudi. Biće u mojim molitvama, ko god da su, hvala im po stotinu pita. Trenutno sam na terapiji, pijem neke jake lekove. Doktor kaže da pokušamo da lečimo ciste na jajniku, umesto da me podvrgne operaciji. Više ni sama ne znam. Jednom mi kažu da mora operacija, drugi put da sačekam rezultate terapije. Živimo od poljoprivrede i stoku koju čuvamo, pa za mene i decu odmora nema, ako želimo da preživimo u ovim teškim vremenima. Radim po ceo dan i čekam te rezultate - kaže Lucija.
 

Kuća Ratkovića

 

Iščekivanje joj teško pada, ali drugog rešenja nema. Sinovi strepe za majku, ali to potiskuju pomažući joj radom oko domaćinstva.
 

- Iako i Ljubomir zna da upravlja mašinama, sigurniji sam kada to, ipak, ja obavljam, pošto sam iskusniji. Obrađujemo zemlju, od oranja, drljanja, sejanja, do berbe. Imamo dosta imanja i sadimo najviše kukuruz, koji ovde najbolje uspeva. Pun nam je ambar i imaćemo dovoljno da prehranimo dve svinje i 13 prasića, koliko je krmača oprasila. Obrađujemo i vinograd od 35 ari, koji je na uzvišnju prema manastiru. Grožđe prodajemo ljudima za vino. Izvanrednog je kvaliteta, puno šećera - kaže Petar.
 

Iz škole odmah na posao oko imanja: Petar Ratković

Njihov život je bio tegoban u početku, kada im je umro otac. Ali, onda su radom i uz pomoć dobročinstva humanih zemljaka iz dijaspore, poput donatora iz Austrije, počeli da stiču i omoguće sigurniju budućnost.

- Od donacija i novca, koji nam je pretekao od viška grožđa, prodaje sira i mleka, sada imamo četiri krave. Bile su dve, ali smo se odlučili da štedimo svaki dinar i kupimo još dve mlade. Sad sve daju mleka, hranimo ih prirodnom hranom. Trave ima u planini u izobilju. Pokosimo to, baliramo i donesemo kući. Puna je štala. Majka pravi prvoklasan sir, koji prodajemo na vranjskoj pijaci. Za sada nam sve ide od ruke, ali da nije bilo donatora da nam pomognu kada nam je to bilo najpotrebnije, ko zna da li bismo sada bili spokojni, imali hrane, drva, da se obučemo i školujemo u Vranju - navodi Petar.
 

Vredni kao pčele: Ljubomir i Blagoje Ratković

On je učenik trećeg razreda Srednje veterinarske škole, a Ljubomir drugog razreda Srednje ekonomske škole, smer ugostiteljski. Blagoje pohađa osnovnu školu u susednom selu Rataje. Svi putuju autobusom i imaju mesečne karte.

- Veliki su troškovi, ali uspevamo nekako da izađemo na kraj. Kad god imamo vremena pomažemo i obližnjem manastiru, jer su nam uvek pomagale igumanija i sestrinstvo, posebno u teškim trenucima kada smo ostali bez oca - navodi Petar.
Ne propuštaju da još jednom pozdrave svoje dobročinitelje:

- Odrasli smo u manastiru, u Boga verujemo i nadamo se da ćemo jednog dana uz Božju promisao i mi uzvratiti nekoj deci dobročinstvom. Neka Gospod blagoslovi sve naše dobročinitelje i svima da zdravlja, kako bi bili valjani ljudi što dolikuje našem rodu - ispraćaju nas rečima koje prijatno odzvanjaju u ušima, na miholjskom suncu, dečaci Petar, Ljubomir i Blagoje.