Dobročinstvo probudilo nadu

Kada je u "Vestima" pročitao priču o preteškoj sudbini 38-godišnjeg Vladimira Đajića iz Beograda, koji je doživevši tešku saobraćajnu nesreću u stanju budne kome, dokazani humanista, sada penzioner Đorđe Miljuš iz Ofenbaha kod Frankfurta, nije mogao da sedi skrštenih ruku. Ovaj dugogodišnji klupski aktivista i redovan učesnik u akcijama Humanitarnog mosta, rodom iz Kozarske Dubice, doneo je nedavno u Redakciju "Vesti" u Bad Filbel, invalidska kolica za Vladimira.

Hvala dobrotvoru od srca: Dragan Đajić sa sinom Vladmirom

 

Pored toga, doneo je i hodalicu, koja služi kao ispomoć u kretanju za stara ili bolesna lica. Uprkos saznanju da ovaj mladić ima invalidska kolica, Đorđe Miljuš je odlučio da svoj dar upravo pokloni porodici Đajić, verujući da će im i ova kolica koristiti i biti od velike pomoći. Svojim plemenitim gestom, dar ovog dobročinitelja je ujedno i prvi odgovor na apel ove nesrećne porodice, čemu su se oni od srca obradovali.

- Posle više od dve nedelje od kada je naša priča objavljena u "Vestima", neko je mislio na našeg sina i poželeo da mu pomogne. To mnogo znači. Posebno spoznaja da nije sve gotovo, a da nije ni počelo. Iskreno govoreći, već smo pomislili da su nam se i sva vrata zatvorila. Ali, eto, taj dobri čovek nas je uverio u suprotno, i dao nam nadu da će možda još neko od dobrih ljudi imati razumevanja za našu muku i pomoći nam da rešimo bar neki deo problema. Hvala mu od srca.

- Ne želim da nas pogrešno razume, ova kolica su zaista dobra i funkcionalna, ali nažalost neodgovarajuća za Vladimira, zbog toga što nemaju posebno uzglavlje, tačnije naslon i držač za glavu. Naš sin, u specifičnom stanju kakvom je, ne može da drži glavu samostalno, niti da sedi. Samim tim, nažalost, ova kolica mu ne mogu koristiti. Molim vas da taj dar, ukoliko se taj dobri čovek slaže, uručite nekom kome je neophodno. Mi mu se još jednom mnogo zahvaljujemo, neka zna da nas je mnogo usrećio svojom pažnjom - rekao je otac Dragan Đajić, dodavši:

- Ono što je nama i te kako potrebno je skala-mobil, kako bismo Vladimira mogli češće da izvodimo napolje. Ovo pomagalo ne može da se kupi u Srbiji, čak ni polovno, a da je funkcionalno i da mu ne trebaju popravke. U Nemačkoj ova sprava, takođe, mnogo košta. Naravno, mi bismo bili zahvalni da dobijemo i polovnu, samo da je ispravna.

Cene variraju i siguran sam da se može naći povoljno. Istina, supruga Desa i ja smo jedva uspeli da nabavimo i odgovarajuća invalidska kolica, koja imaju oko 40 kilograma, kako bih Vladimira sa trećeg sprata mogao da snesem iz zgrade. Verujte i to je izuzetno teško. Zato bi nam skala-mobil mnogo pomogao, ali on se jedino proizvodi u inostranstvu i nama je nemoguće da ga sami obezbedimo, zbog dugova u koje smo zapali zbog Vladimirovog višegodišnjeg lečenja. A pre svega raznih terapija i lekova, koji mesečno tri puta više prevazilaze naša primanja.

Dragana Đajića i njegovu nekada veoma srećnu i bezbrižnu porodicu, teška nevolja je zadesila onog trenutka kada je 2008, njihov sin Vladimir, doživeo tešku saobraćajnu nezgodu na odmoru u Frankfurtu. Udes koji ga je skoro koštao i samog života, a roditelji ni danas ne znaju pravu istinu. Posle višemesečnog boravka po tamošnjim klinikama i banjama, podsećamo, Đajići su se susreli sa mukom da sina prebace u Srbiju.

Voli da pomaže: Đorđe Miljuš

Da sve bude teže, takvog pacijenta samo je VMA izrazio spremnost da primi, a tu je Vladimir proveo četiri godine. Tokom tog perioda, ova porodica se dovijala na razne načine kako bi mu obezbedila adekvatnu negu i lečenje, a kako sami kažu, za to je i džak para malo. Nebrigu društva o ovakvim bolesnicima osetili su na svakom koraku, ali ih to nije pokolebalo da nastave da se bore za sina.

Za državu su to otpisani pacijenti i beznadežni slučajevi. Samo upornošću, beskrajnom voljom i ljubavlju, bračni par Desa i Dragan su napravili čudo, jer Vladimir danas jede i pije sam, naravno uz pomoć roditelja, koji obavljaju mehanički deo prinošenja jela i pića. Iako ovaj mladić izgleda kao da će svaki čas ustati i potrčati, jer na njegovom licu i telu nema rana od višegodišnjeg ležanja, niti deformiteta, stvarnost je drugačija. On bez tuđe nege ne bi mogao ni dan. Kada spava, izgleda kao bilo koji drugi usnuli čovek, samo što Vladino buđenje počinje mnogo drugačije od bilo kog zdravog čoveka. Koliko je to teško, niko ne može ni da pretpostavi, ako nije iskusio na sopstvenoj koži.

- Nije lako moliti za pomoć, to najbolje znaju oni koji su bili primorani na to. Čini mi se da je lakše davati. Najsrećniji bih bio kada bih i ja davao, umesto da tražim. Dugo smo se lomili šta nam je činiti, ali nismo imali kud. Sami više ne možemo da bijemo bitku i to nas mnogo boli i peče. Vladimiru treba obezbediti novac za terapije, logopedske vežbe, vitamine i lekove za buđenje, a primanja su nam mala. I ono što se imalo, za pet i po godina se potrošilo.

- Dugovi postaju sve veći. Krug vraćanja i zaduživanja, nikako da prestane. Šta reći, osim da nevoljama nikad kraja, a mi nemamo drugog rešenja. Deca su nam sve i za njih se moramo boriti. Roditeljsko srce zarad deteta sve će uraditi i učiniti - kazao je Dragan Đajić, koji se svim silama trudi da sina vrati u koliko-toliko normalne životne tokove i omogući mu da ostatak života provede u svesnom stanju, a ne da vegetira poput biljke.

Istina, lečenje je dugo i neizvesno, ali porodici Đajić ne preostaje ništa drugo do da se uzdaju u boga i dobre ljude, verujući da će njihov sin jednog dana ponovo biti čovek kakav je bio pre nesreće, nasmejan i pun života.