Bog vam svako dobro dao!

Novčani dar od 110 dolara, deo donacije od 450 dolara koje je dobrotvor S. S. iz Liverpula namenio za troje štićenika Humanitarnog mosta, nedavno je uručen i 11-godišnjem Vukašinu Spasiću, obolelom od dijabetesa iz planinskog sela Nova Brezovica, 25 kilometara udaljenog od Vranja. Ovaj humani gest dobročinitelja iz daleke Australije silno je obradovao malog Vukašina, kao što je prethodno usrećio porodicu Stamenković iz Korbevca kod Vranjske Banje i Jelenu Pavlović iz Ostre kod Čačka, o čemu smo već pisali.

Zahvalni: Otac Milan Spasić sa sinovima Vukašinom i Nikolom

 

Na vest o donaciji, otac malog Vukašina Milan Spasić javio je reporterima "Vesti" da dolazi u Vranje u subotu, kad je pijačni dan, kako bi Vukašinu i najstarijem sinu, 14-godišnjem Nikoli, kupio patike, a i nešto adekvatne hrane za obolele od šećerne bolesti koja muči Vukašina. Njegov treći sin, 12-godišnji Nenad, kako nam reče, sačekaće da sakupe koji dinar od branja pečuraka ili lekovitog bilja.

Srećemo se u gradu i srdačno pozdravljamo. Ono što prvo pada u oči jeste tužan pogled malog Vukašina, ubledelo lice i slabašno telo. Sa savijenim rukama u skutu, oborenog pogleda, povremeno uzdahne i odgovori tek ako ga nešto pitamo. Položio je peti razred s vrlo dobrim uspehom. Želi samo jedno, da bude kao ostala deca, da može da se igra kad hoće, da pojede što mu sviđa. Bolest ga je naučila da mora mnogo da pazi na ishranu i izbegava slatkiše.

- Sam sebi ubrizgavam insulin, tri puta dnevno. Kontrolišem šećer aparatom. Evo, danas moramo da kupimo bateriju, istrošila se. Vrednosti šećera variraju. Ujutru sam imao 6,2, a onda u podne skoči na 22 i više, ni sam ne znam zašto. Ne radim ništa posebno. Uglavnom čitam knjige iz lektire. Čuvam kuću kad otac sa majkom i braćom ode da bere pečurke ili lekovito bilje - tiho govori Vukašin.

Spasići žive u planinskom selu, gde se zemljan put spušta prema jednoj od dolina u podnožju planine Koćurac. Nemaju mnogo zemlje za obradu. Uglavnom, livade gde kose seno, baliraju ga i ostavljaju za zimu, jer imaju dve krave koje im život znače. Čuvaju nešto kokošaka koje moraju da paze od lisica i svinju, koju pred zimu zakolju da bi imali mesa. Nemaju "žive" pare i to je veliki problem.

- Ne može da se zaradi novac, pa to ti je! Nema gde da se radi, a mogli bismo Nikola, Nenad i ja u nadnicu. Zato dolazimo u situaciju da deca nemaju patike ili farmerice. Šta da se radi? Idu sa pocepanim. Ovo što smo dobili zlata je vredno i zato veliko hvala tom dobrom čoveku. Bog ga blagoslovio i svu sreću ovog sveta mu podario - priča Milan, krsti se i gleda u pravcu neba.

Malog Vukašina stalno vodi na kontrole, ima doktora u Vranju koji ih šalje na preglede u niški Klinički centar.

- Sada me lekar savetuje da ga vodim u Beograd, u specijalizovanu bolnicu. Problem je kako da tamo stignem. Kaže da će nam platiti karte, ali mi moramo da budemo u bolnici pre osam sati ujutru. Raspitaću se da li ima neki autobus, koji polazi uveče, pa ako stignemo ranije, sačekaćemo u čekaonici na autobuskoj ili železničkoj stanici. Vukašin svakako mora u prestonicu kako bi se rešilo ovo što mu iznenada skače šećer. Čas ga ima, čas nema. To nikako nije dobro i očigledno je da terapija mora da se menja - uzdiše Milan.

Rastajemo se, a Vukašinov tužan pogled odjednom dobija novi sjaj, osmehuje se na pomisao da ga još malo vremena deli od kupovine novih patika na pijaci. Pri tom, prošetaće se gradom, videti brojne zgrade i mnogo naroda, što u zabitom selu nije slučaj. U njihovom zaseoku ima malo kuća, a druge dece nema. Kad žele da se igraju idu čak u Barelić, gde je škola, pet kilometara pešice u jednom pravcu. Ipak, ovog malog nejakog dečaka ne napušta nada da će sve biti u redu s njegovim zdravljem i da će sa braćom uživati u mladosti i životu, bez obzira na siromaštvo i večitu borbu za opstanak na planini.