Osmeh na lice, radost u duši
Anonimni donator iz Liverpula, koji se predstavio samo inicijalima S. S., poželeo je da pomogne tri štićenika Humanitarnog mosta o čijim je teškim sudbinama saznao posredstvom "Vesti". Što je naumio, to je i učinio poslavši posredstvom Redakcije iz Sidneja donaciju od ukupno 450 dolara.
Od ove sume 230 dolara namenio je porodici Stamenković iz Korbevca kod Vranjske Banje, 110 dolara osmogodišnjoj Jeleni Pavlović iz Ostre kod Čačka, rođenoj bez obe ruke i isto toliko desetogodišnjem dijabetičaru Vukašinu Spasiću iz Nove Brezovice kod Vranja. Zašto je ovaj čovek dobrog srca odlučio da od svih ostalih ljudi u nevolji, o kojima svakodnevno pišemo, pomoć uputi upravo njima nije nam poznato. Ipak, ono što možemo da pretpostavimo jeste da su nemaština, zli usud i bolest koji ne daju mira pomenutim štićenicima dovoljni razlozi da dobročinitelj iz daleke Australije poželi da im pomogne.
Sledi nastavak uručenjaNarednih dana reporteri "Vesti" će posetiti Jelenu Pavlović iz Ostre kod Čačka i Vukašina Spasića iz Nove Brezovice kod Vranja kako bi i njima uručili donacije i pozdrave donatora iz daleke Australije koji je mislio na njih. Šta će tom prilikom reći svom dobročinitelju zabeležiće slikom i rečju kako bi bar na taj način mogao da podeli radost sa štićenicima kojima je poželeo da pomogne. |
Reporteri "Vesti" su, ne časeći časa, posetili porodicu Stamenković i uručili im prvi deo donacije od 230 dolara koja im je donela veliki osmeh na lice i radost u duši. U selo Korbevac, u trošnu kućicu u kojoj žive, ili kako kažu "muče muku" troje Stamenkovića, invalidi Svetomir i Snežana sa ćerkom Tamarom, stigli smo po kišnom nedeljnom danu. Iako je zvanično leto, magla pored Južne Morave, koja je u neposrednoj blizini, ne podiže se danima, pa smo imali osećaj, kao da je kasna jesen.
Otac Svetomir je po ceo dan van kuće u potrazi za poslom. Svaki zarađen dinar u nadnici za njih je veliki kao kuća. Zato nas je umesto njega dočekala supruga Snežana, pokazavši nam đačku knjižicu da se uverimo u to kako je Tamara uspešno položila prvi razred Srednje elektrotehničke škole.
- Hvala, hvala, hvala... Po sto puta hvala. Bog blagoslovio našeg donatora na životnom putu i sve najbolje mu podario. Ovaj novac ćemo čuvati za nastavak Tamarinog školovanja u Vranju, ako treba malo i potrošiti, ali samo ako naiđe velika kriza - poručuje majka Snežana Stamenković sijajući od sreće i ponosa.
Iz svake reči napaćene ženice osećaju se toplina, briga i ljubav prema ćerki i suprugu. Ne može da zaustavi suze radosnice dok Tamara sa oduševljenjem broji novac donatora iz Liverpula, pretvoren u domaću valutu.
- Mama, molim vas da kupim barem jedne patike za našu letnju slavu, 2. avgusta, Sveti Ilija. Kupićemo ih na pijaci, one jeftinije. Mislila sam da su nove patike daleki san, ali ako tata pristane, biće java. Hvala našem dobrotvoru od srca. Jao, koliko nas je samo obradovao... Moram da javim drugaricama za patike... - kaže užurbano i radosno Tamara.
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na e-mail adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta telefonom na br: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
Snežana je grli, privlači na majčine grudi i tiho govori:
- Ne brini, sine, tata će sigurno pristati za patike. On odlazi da radi da bi tebi omogućio budućnost i sreću. Da ne budeš gladna, žedna, gola i bosa i da se školuješ. Znaš, koliko te voli, koliko smo te čekali da dođeš na ovaj svet i budeš naša sreća, naše "belo videlo".
Od Snežanine penzije većina novca odlazi na Tamarine potrebe, za mesečnu kartu, užinu i školske potrepštine. Otac Svetomir nema stalno zaposlenje. Za njega kao invalida, nikad i nije bilo posla. Da bi imali koji dinar u džepu za hranu i osnovne potrebe u kući, svakog dana odlazi u nadnicu.
- Najviše ga ljudi zovu da cepa drva, znaju da nemamo pa ga iz sažaljenja unajmljuju. Koliko će ovog leta i jeseni iscepati drva, naređati po šupama, samo njegova duša zna - saopštava Snežana, koja se i sama teže kreće.
Tamara želi da ode do obližnje prodavnice. Ko da čeka ručak, kada je stigao novčani dar od koga može da obraduje sebe nekom sitnicom.
- Uh, da kupim malo salame, one novosadske, nju obožavam uz vruć hleb - potvrđuje Tamara.
Majka Snežana je radosna što je dete zadovoljno. Šalje Tamaru u prodavncu, a nama objašnjava kako nema slabih ocena, sve trojke i četvorke.
Otac u nadniciOtac Stanimir je, iako mu je jedna noga kraća za 16 centimetara, otišao po hladnom kišovitom vremenu da cepa drva u nadnici.
- Moja penzija od 100 evra ne može mesečno da pokrije troškove ni za najosnovnije potrebe, a kamoli za nešto više. A evo, ovo naše zlatno dete treba da se obuče. Raste iz dana u dan, pa su joj potrebni majica, farmerice, bluzica, dukserica... To sve košta, pa otac vredno radi kako bi joj bar nešto od toga omogućio. Merak joj da nosi, kad će, ako ne sada dok je mlada i lepa - priča Snežana, ponosna na svoju mezimicu. |
- Nije joj lako, ceo dan provede u putu, a nema ko da joj pokaže kada joj nešto nije jasno. Zato ode ranije u školu, sačeka drugaricu koja je odlična učenica, i pita da joj objasni neke stvari. Tako bolje nauči i nikad ne dobije jedinicu. Za nas je veliki uspeh to što je uspela da položi razred bez problema. Nadamo se da će tako uspešno završiti srednju školu. To bi nam bila najveća radost - navodi Snežana, nekadašnja radnica u fabrici tekstila Jumko.
Odlazimo, ubeđeni da je novčani prilog došao u pravi čas, u ruke siromašnih, ali čestitih ljudi, zahvalnih za svaku pomoć plemenitih ljudi iz dijaspore koji misle na njih i žele da im olakšaju tešku svakodnevicu.
