Biće dovoljno za hranu i lekove

Bolesni ratnik, 38-godišnji Dejan Milošević iz Vranja i njegova majka Vesna, primili su dve redovne mesečne donacije u vrednosti od 110 evra anonimnog donatora iz Nemačke.

ZAHVALNI: Dejan Milošević sa majkom Vesnom

Kako kažu, ovaj novac im je dobrodošao za neophodne lekove, jer ih boleštine ne napuštaju. Vesna je vidno razočarana što im je život, od kako se Dejan vratio sa ratišta iz Republike Srpske, u februaru 1996, pružio tako malo radosti i nade za boljitkom, a mnogo strepnje i boli, koje im ne daju mira danju, ni noću.

- Hvala tom divnom čoveku do Boga. Taman sam počela da se uzajmljujem, po 10 evra da bismo imali za lekove i hranu, kad ono stižu donacije. Naše muke su sve veće, pošto bolest kod Dejana uzima maha, a ja sam na ivici snage - priča Vesna, s knedlom u grlu.

Dejan, pored redovne terapije, koju uzima godinama zbog psihičkih problema vijetnamskog sindroma, što je kao medalju doneo sa dvogodišnjeg ratovanja na prostorima bivše Jugoslavije, duboko razočaran, nikad nije zatražio bilo čiju pomoć. Sada ima još veće probleme sa bolešću hronične upale zglobova.

- Kakva je to bolest kad je Dejanu i pored tolikih lekova sve mu je gore. Do skora je mogao da hoda, da ode do grada, pa mu oteknu zglobovi. Ali, onda legne, popije lekove i to se za noć povuče. Sada ne izlazi iz stana, tužan je, jer ne može nikud da se kreće. Počele su da ga bole one sitne kosti kod stopala i oko zglobova. Ako pokuša da hoda, one ispadaju, a tad naiđu i jaki bolovi, pa ne znamo šta da radimo. U sobi hoda po strani. Iskrivi stopala kao da gega. Dobio je žuljeve, ma tuga jedna! Ne mogu da gledam kako se muči. Šta se to toliko poremeti kod njega, ne znam. Doktori kažu da treba lečenje, banje, terapije i drugo... Lako je njima da kažu, ali mi to ne možemo da priuštimo. Čime samo? Nisam primila platu od 120 evra u Jumku, evo osam meseci - priča uzbuđeno Vesna.

Jedini koji su mislili na Dejana Miloševića, u početku su bili brojni čitaoci "Vesti", a onda se se to proredilo. Osim anonimnog donatora, čiji su prilozi svakog meseca od po 55 evra, redovniji od svake plate, što čini pune četiri godine, povremeno još neko od humanih ljudi iz dijaspore poželi da ga obraduje za velike praznike. Miloševići su skromni, njima ne treba mnogo. Boje se da ne ostanu bez lekova i osnovnih namirnica za jelo. Majka Vesna, takođe, nije zdrava. Lekari su joj posle nedavnog pregleda rekli da bi trebala na operaciju kičme. Ima velikih problema, ali ne može da ide. Kako kad, ne zna gde bi sa Dejanom, pošto on ne sme sam da ostane kod kuće, zbog bolesti i terapije. Jedino što je održava u životu, to je bezgranična majčinska ljubav prema Dejanu.

- Sve urotilo protiv nas, ali moramo da živimo. Borimo se koliko možemo. Zahvalni smo svima, koji nas se sete. Bez njih, odavno ne bismo bili među živima - završava rečima na rastanku majka Vesna.

Odlazimo i ostavljamo ih u divljem naselju, u stanu bez vode i struje. Pomažemo da se donese voda, ali znamo da će koliko sutra, Vesna iako bolesne kičme, morati sama da nosi vodu sa česme na drugi sprat. Za njih, nažalost, život kao da nema milosti.