Bog vas blagoslovio i sve najbolje dao

Planinsko selo Uševce, 15-ak kilometara udaljeno od Vranja, okupano suncem i sjajem reke Veternice, kao da je unapred oslikavalo radost sedmočlane porodice Jović, koji su očekivali reportera "Vesti" sa nestrpljenjem, znajući da im donosi pomoć ljudi iz dalekog sveta.

Obradovani novačanim prilozima i poklonima: Porodica Jović

 

Prelazimo preko improvizovanog mosta od dasaka na reci i dolazimo do njihove kuće. Kročivši na trošni kućni prag ove siromašne porodice, zatekli smo oca Miodraga, glavu porodice, kako nas čeka sa najmlađom ćerkom, 12-godišnjom Aleksandrom i sedmogodišnjom unukom Sarom od njegove najstarije ćerke, 28-godišnje Jagode. Supruga Stanislavka je radila nešto po kući, dok je njihova 26-godišnja ćerka Suzana čuvala svoju bebu Sanju.

Uručujemo im pomoć od 100 evra anonimnog dobrotvora iz Frankfurta, kao i 120 australijskih dolara, takođe anonimnog dobročinitelja iz Sidneja. Tu je i paket Nadežde Radović iz Vizbadena, prepun slatkiša, krema i odeće za tromesečnu Sanju.

Napreduje iz dana u dan: Tromesečna Sanja Jović

 

- Duboko verujem da nam je ove dobre ljude iz belog sveta poslala sama Božja milost. Hvala svima do neba. Zahvaljujući njihovoj usrdnoj pomoći, polako stajemo na noge. Kupili smo preko potreban frižider, nismo više gladni, a beba Sanja ima mleka i da obuče sve što treba. Ipak, mnogo toga nam još nije jasno. Recimo, da neko pošalje paket, a u njemu sve lepo, novo, kvalitetno... Kakve su to čokolade, bombone i još neki slatkiši, pa mi to još nismo videli, a kamoli probali... Deca jedu i plaču od radosti. Mnogo im, bre, slatko! Drugo, ko nam šalje novac na ovu skupoću, a ni ne poznaje nas. Ovde nas niko ne gleda, kakva država, kažu imaju preča posla. Većina meštana ovog kraja bi nas, pretpostavljam, najradije pobacala u reku. Mi smo za njih kužni. Dve ćerke imaju dve devojčice, a kao, ne zna se ko su očevi. Ma, kako se ne zna. Zna se i te kako, ali nema ko da potegne i primora ih da priznaju svoju decu. Mi smo sirotinja, pa nam se svi smeju. Iskoristili su nam ćerke, a sada mala deca treba da pate...- priča sa gorčinom u glasu Miodrag Jović koji je svakodnevno u nadnici. Odužuje ranije dugove od zime, kada je uzeo novac na zajam da kupi jednu kozu, a i za robu koju je uzimao u prodavnici da bi se prehranili. Posebno za bebu Sanju kojoj je trebalo adaptirano mleko.

U nadnici po ceo dan: Miodrag Jović

- Nadnice su male, a zajam veliki, pa radim svaki dan i trudim se da vratim što više mogu. Pri kraju sam, mada i nisam vodio evidenciju koliko sam sve dužan. Verujem ljudima, koliko kažu-toliko je. Važno mi je samo da im vratim dug. Zato ću jedan deo ovog novca koji su nam poslali dobri ljudi iz Nemačke i Australije, iskoristiti upravo za to, a od ostatka ćemo kupiti namirnice. Posebno brašno, to nam je primarno. Kad čovek pogleda, važno mu je samo da je zdrav, pa će se za sve ostalo snaći. Radiću za sve nas od jutra do mraka. Stanimirka će sa ćerkom Jagodom saditi baštu, a kozu i jariće će čuvati moja najmlađa ćerka Aleksandra i unuka Sara. Imamo tri koze od jesenas, pa će biti mleka i sira - kaže Miodrag.

Zna ovaj nesrećni čovek da nekima može sve da fali, ako nisu ničim zadovoljni. Jovićima je i malo - mnogo. Dva obroka dnevno, a beba da ima mleka i onda su presrećni. Miodrag obično jede jednom dnevno, ujutru, oko 11 sati. Žena Stanislavka kad stigne i šta nađe.

- Kad dođe veče i namirimo stoku, pitam sve, da li je neko gladan?, a oni viču: "Niko"! Pa, kako da nismo srećni. Do skoro, verujte, ovo nisam smeo da pitam. Čujem i sam jasno, kako deci noću zavijaju creva kao sirene. Kad bismo imali malo hleba, crnog luka i krompira, to je za nas bila prava gozba. Deci smo sve davali, a mi stariji jedemo kad i koliko preostane. Nekad i u dva dana samo po komad hleba. Bile su to teške muke. Prosto nisam mogao da poverujem da i pored tolikog rada i truda, ne mogu da zaradim za život svoje dece i unučadi. To me i sad mnogo boli. Legnem uveče, pa ne mogu da zaspim, mislim da su nam neke mađije ušle u kuću, nema drugog - rekao je Miodrag Jović.

Svestan je da pomoć koja je stigla ne može da im reši sve probleme, ali mu je drago što su se deca toliko obradovala. Imaju šta da obuku, pojedu... Probali su po prvi put u svom životu slatkiše o kojima nisu mogli ni da sanjaju.

- Prvo da se skroz razdužim, a to će biti skoro, pa da stvorimo stado koza od deset komada, ne više. Tada bih našao livade koje se ne obrađuju, da ih kosim i sakupim travu za njih, da imaju zimi hranu. Ako to uradimo, mi smo se spasli. Neće biti više gladi. Evo, Sanja ima tri meseca, ona veštačka hrana, mleko, mnogo je skupo. Zato smo počeli da joj dajemo kozje mleko. Pije toliko slatko da čovek rečima ne može da opiše, i verujte, odmah je dete dobilo rumenilo na obraščićima - veli Miodrag, pun planova za budućnost. Za njih je najbitnije da su svi živi i zdravi, da imaju hrane, da rade za sebe, a ostalo će, veruju, doći Božjom milošću.