Sirotinja sve puteve zatvara

Novembarsko sunce se jedva probija u Gornje Žapsko, selo smešteno na obroncima brda, pored nasipanog i razrovanog puta, dvadesetak kilometara od Vranja. Nekako kao da visi, sa naherenim, starinskim kućama i preti da se strmoglavi u polja koja se presijavaju prema Ristovcu i bujanovačkoj ravnici.

Sami na svetu: Lucija Ratković sa sinovima Petrom, Ljubomirom i Blagojem

 

Kolima se teško dolazi do kuće Ratkovića, u kojoj se tuga za rano preminulim 43-godišnjim Radovanom vidi i oseća na svakom koraku. To je poslednja kuća u selu, a odatle vijuga put u planinu gde je smešten manastir Svetog Stefana.

- Tata nam je bio sve - pokazuje rukom na umrlicu najmlađi 10-godišnji Blagoje, učenik drugog razreda osnovne škole u selu.

U očima mu iskre suze. Stojimo ispod loze koju je Radovan posadio svojom rukom. Dečak pokriva lice rukama, beži prema dvorištu i nabacanom kukuruzu pored svinjca, gde vredno rade njegova starija braća, 16-godišnji Petar i 15-godišnji Ljubomir.

Dok sakupljaju kukuruz, njihova majka, 33-godišnja Lucija objašnjava da je sav posao oko poljoprivrede pao na njihova nejaka pleća.

- Radovan je mukotrpno radio na zemlji od kada zna za sebe. Bavili smo se sitnom poljoprivredom kako bismo imali hranu. Odlazio je u nadnicu, na seču šume, utovar ogrevnog drveta, kopanje bunara... Nismo se libili najtežih poslova da bismo deci mogli da obezbedimo odeću i obuću, da imaju knjige i školski pribor - navodi Lucija.
Lomi prste na rukama, onako koščata, ispošćena od svakodnevnog, mukotrpnog rada.

- Sve radimo primitivno, bez traktora, bilo koje mašine. Evo, i deca tako moraju. Radovan je umro 1. avgusta. Do poslednjeg dana, dok nije dobio temperaturu i pao u postelju, radio je oko stoke i na livadama. Pojede ga karcinom, pojede mu kosti, umro je u mukama. Deca se poremetiše, mnogo su bila vezana za njega, on im je bio uzor u svemu, najviše u radu i poštenju. Nisu morali da brinu da li će imati novca za knjige, za put do škole u Vranju, da li će biti drva za zimu - priča Lucija.

Odmalena navikli na težak rad: Sinovi Radovana Ratkovića

 

Kuća u kojoj žive je sva ispucala, na zidovima zjape rupe. Nesrećna žena kroz suze govori da će joj prvi sneg zatrpati decu. Ako zidovi još malo popuste, Ratkovići će morati da pređu da žive i spavaju u štali pored krave, koju gledaju kao oči u glavi jer ih hrani.

- Imamo tri sobice, jedna je već neupotrebljiva jer se plafon urušava. Najgore je što puca spolja i što se te pukotine šire. Ne znamo šta će i kako će biti, u božjim smo rukama - strepi Lucija.

Petar i Ljubomir idu u školu u Vranju. Petar je učenik drugog razreda veterinarske škole, a Ljubomir je u ekonomskoj, uči trogodišnju za kuvara. Izabrali su ono što vole i što bi im sutradan dalo mogućnost da nađu posao.

- Volim životinje, čim dođem iz škole čeka me rad u štali oko krave, potom oko kokošaka... Imamo i jednu svinju koju je kupio otac dok je bio zdrav. Ko bi rekao da će tata da nas napusti, bio je zdrav, visok, jak. Počeo je da se žali majci na bolove u martu ove godine. Radio je do poslednjeg dana, iako je na kraju bio samo kost i koža. Savetovao nas je i učio poslu - seća se Petar.

Najveći problem za ovu porodicu je što nemaju novca i što je školovanje dece, ali i mnogo toga drugog, dovedeno u pitanje smrću oca. Njihova primanja su samo 9.700 dinara: dečji dodatak od 6.800 i pomoć za samohranu majku od 2.900 dinara. Kad pokriju troškove mesečne karte do Vranja od 8.010 dinara, ne ostane dovoljno ni za užinu za tri školarca.

- Sada imamo šta da jedemo jer smo sa ocem radili i nabrali kukuruza, malo pšenice. Imamo svinju, kravu i nešto kokošaka. Kako će biti dalje ne znamo. Ono što me brine jeste kako će deca u školu gola i bosa, kako bez para? Knjige su dobili od drugara, od poznanika, ali ne sve. Polovinu toga nemaju. Pišu u jednoj do dve sveske. Gledaju im kroz prste nastavnici i profesori, vide ljudi da smo ljuta sirotinja. Duša me boli, Radovan nam ode, ode naš oslonac, naša glava porodice. Dođe neizvesnost... I niko da nam pomogne, koja mesna zajednica, koja opština, mi kao da smo izbrisani iz spiska živih ljudi. Ko još gleda one koji su ostali da žive po planinskim selima - pita se Lucija.