Imaćemo za lekove, a ostaće i za hleb

Dejan Milošević, 37-godišnji ratnik oboleo od vijetnamskog sindroma, i njegova majka Vesna, dobili su od Damira sa Gold Kosta 150 australijskih dolara i stalnu mesečnu donaciju, 40 evra od anonimnog dobrotvora.

DRVO I BRAŠNO OBEZBEĐENI:
Dejan Milošević

Novac im je dobrodošao jer se kod njih, nakon svakog odlaska lekarima, povećava količina potrebnih lekova.
Zato je trenutno najveći problem Miloševića što plaćaju lekove jer ne mogu na recept da ih uzmu. Za Dejana treba 35 evra mesečno, a Vesni, koja radi povremeno u posrnuloj fabrici Jumko kao kuvarica, zdravlje je ozbiljno narušeno. Plata, od oko 100 evra, mesecima kasni, pa je pravo čudo kako se ovi ubogi ljudi dovijaju.
 

- Neka je bog na pomoći anonimnom dobrotvoru koji nam svakog meseca šalje 40 evra, taman da kupimo Dejanu lekove. On bez njih ne može. Noćima ne spavam jer osećam bolove. Moram na ispitivanje u Niš. Otiču mi oči i navlači se neka skrama. O reumi da ne pričam. Noge i prsti su mi iskrivljeni kao paragrafi. To burgija i muči, danju i noću. Pokušavam da se održim na nogama zbog Dejana.

Šta bi on bez mene? A već sam se umorila od života iako mi je tek 57 godina. Teška su vremena, uzalud čekam neka bolja za sirotinju, a ono što dolazi sve gore od goreg - uzdiše dok priča Vesna.
 

Zahvaljuje se i dobrotvoru Damiru iz Australije, suze joj pođu kad im neki za njih nepoznat čovek pošalje donaciju, pokaže želju da pomogne. Novac koji je stigao od Damira im dođe kao spas, jer ona je opet počela da ide po kućama i radi za komad hleba.

- Ne mogu više da čistim, perem, peglam po tuđim kućama, ali sam odlazila da pravim zimnicu gospođama. Najviše ajvar. Šta sam sve ovim rukama jesenas uradila! Krenem od biranja i kupovine najboljih paprika, pranja i pečenja, do ljuštenja i mlevenja i na kraju upržavanja. Dobijala sam dnevnicu, a kod nekih i teglu-dve zimnice - navodi Vesna, trljajući bolnim rukama još bolnije noge.