Aleksandra uči, Kristina se leči
Selo Lepenica kod Vladičinog Hana kupa se u kasnom septembarskom suncu, koje omogućava ljudima da posluju oko okućnica. Tako je i sa našim Božilovićima, staricom Verom, dijabetičar, njenom snahom Gordanom i unukama Kristinom i Aleksandrom.
Od uboge i sirotinjske porodice, koju je zatekla prerana smrt glave kuće Dragana, marta ove godine, zahvaljujući čitaocima "Vesti" i njihovoj pomoći, one su danas primer kako nikada ne treba gubiti nadu u opstanak i preživljavanje.
Stižemo u podne, dok starica Vera, koja tri puta dnevno prima injekciju insulina zbog visokog šećera, odmara i neprebolno tuguje za svojim sinom, Gordana sa Kristinom posluje po bašti koja je ove jeseni dobro rodila.
Raduju se donacijama, prelepim stvarima Sare Đurović iz Pariza, ali i Ksenije Naumović iz Ciriha, kao što su se radovale i mesečnom novčanom prilogu od 100 evra doktorke Jasminke Živojinović iz Esena, Aleksandrinoj stipendiji.
Otvaraju torbu, prelaze na kese, a lica su im sve rumenija od radosti jer će imati mnogo toga lepog da obuku. Tu su jakne, potom čizme, zimske cipele, a bluze, pantalone i druge ženske komplete teško je nabrojati.
Pismo doktorki- Imam adresu doktorke |
- Ne postoje reči kojima bismo se zahvalili dobrim ljudima koji nam pomažu. Doktorku
Živojinović smatramo za deo naše porodice. Zahvaljujući njenom novcu, Aleksandra može nesmetano da se školuje, da nastavi da donosi petice i bude odlična i u drugom razredu gimnazije, kao što je bila u prvom - kaže majka Gordana.
Aleksandra nema vremena da razgleda dobijene poklone. Žuri se da ne zakasni na autobus koji vodi od sela do Vladičinog Hana.
- Želim da zahvalim svima, a posebno doktorki Živojinović što mi je omogućeno da se na pravi način pripremim za školu, da krenem u drugi razred sa novim knjigama, sveskama i priborom, da imam odeću i obuću i da mogu da se potpuno posvetim učenju. Obećala sam ocu na samrti da ću biti odličan đak i da ću završiti fakultet, a on se rasplakao. Moram to da ispunim zbog njega, zbog moje nove donatorke, zbog sebe i porodice, jer to je jedini način da dođem do posla, pristojne zarade i sve nas povučem napred - kaže Aleksandra.
Dok Aleksandra odlazi u školu, Gordana nas sa starijom Kristinom, koja od malena ima psihičke smetnje, vodi u baštu da nam s ponosom pokaže kako su je obradili i tokom sušnog leta negovali.
Lepše je davati nego primati- Za razliku od mnogih bašti, u našoj su rodili ove godine paprika, paradajz, krastavac, papričica... Sve imamo za naše potrebe, čak i više. Napravile smo zimnicu, onoliko koliko nam je potrebno, pomalo ajvara, pindžura, turšije, soka od paradajza, pekmeza... Ovaj višak u bašti dajemo drugima, ima u selu onih, starijih koji ne mogu da rade, pa im dobro dođe. Nama je drago i milo da možemo i mi nekome da pomognemo - kaže Gordana. |
Radila je i Kristina, što joj veoma prija. I dalje je na prepisanoj terapiji, ali sada imaju više mogućnosti da kupe vitamine i razna pomoćna lekovita sredstva što je dalo zaista vidljive rezultate. Sve je skupo, ali Gordana se trudi da imaju minimum od svega onog što im treba. Lekovi i hrana su na prvom mestu, a sve ostalo može da pričeka.
- Kristini je, kao što vidite, mnogo bolje. Nakon smrti Dragana pala je u tešku depresiju, evo sada se smeje, vraća se životu, pa je i svima nama bolje - ističe Gordana.
Ova vredna porodica, zahvaljujući posredovanju reportera "Vesti" , zamenila je sa rođacima imanje, njive i šumu, za nedovršenu kućicu koju polako pripremaju za useljenje, iz stare, ruševne i za stanovanje nesigurne.
- Uz pomoć mog brata i njegovih drugara, a pre svega novčanih priloga koje smo dobili od naših donatora iz inostranstva, uspeli smo da uvedemo struju i izmalterišemo dnevnu sobu sa kuhinjom i trpezarijom i jednu manju, dečju sobu. Ostalo je da se izmalteriše kupatilo. Ako bismo to sve uspeli da sredimo do zime i uselimo se, bili bismo najsrećniji na svetu. U suprotnom, moramo ostati u staroj kući i ako bude snega kao prošle godine, daj bože da se ne uruši plafon. Već su delovi otpadali u jednoj od soba i hodniku. Kuća je od kamena, greda i blata, stara je skoro 100 godina i valjda će još poslužiti - kaže Gordana.
POZIV DONATORIMA
|
Kolika je želja ove porodice da se uspe i poboljšaju uslovi života govori i to da su Gordana, Kristina, Aleksandra i starica Vera aktivno pomagale u poslovima oko malterisanja. Primera radi, Gordana je sve vreme radila na mešalici za beton.
- Volja i želja da živimo bolje dala nam je snagu za koju nismo ni znale da posedujemo. Da imamo novca, nekoliko stotina evra, sve bismo same završile. Zato hvala svima koji su nam pomogli i još uvek pomažu. Kad dovršimo svoj novi dom, za svakog donatora biće mesta, da se odmori u ovom miru i tišini - završava Gordana.
