Dijaspora uz sina heroja
Nije prošlo ni tri dana od kada je u jutarnjem programu na televiziji BN emitovana potresna sudbina osmogodišnjeg Gojka i njegovog oca Petra Đurića koji je već godinu i po dana zakovan za postelju, a srpska dijaspora iz celog sveta se, kako je ko znao i umeo, organizovala i pritekla u pomoć. Đurići su se odjednom suočili sa više od hiljadu poziva i desetine poseta svakog dana.
Osmogodišnji Gojko, učenik trećeg razreda Osnovne škole "Stefan Nemanja" u Gornjoj Ljeljenči kod Bijeljine odrekao se odrastanja i dečje igre kako bi pomogao ocu koji je jula prošle godine slomio nogu dok je sekao drva u obližnjoj šumi.
Povreda se ubrzo tako iskomplikovala da su noga i stopalo danas nenormalno naduti, pa je Petar ostao zakovan za postelju i prepušten isključivo pažnji i brizi osmogodišnjeg sina. Pri tom, cifra od 2.000 evra za operaciju, sve do pre neki dan, bio je samo pusti san ove dvočlane porodice.
Naime, Petra je supruga napustila pre četiri godine, pa je, nekadašnji borac Druge semberske brigade koji posle rata nije imao sreće da se negde zaposli, činio čuda da prehrani dete i sebe. Da zlo bude veće, njih dvojica žive u trošnoj kući od desetak kvadrata bez vode koju je Petar podigao davne 1977. godine.
Uskoro i kuća
Potresna sudbina Petra i njegovog malog sina izazvala je velike reakcije i u Republici Srpskoj. Jedna firma iz Prijedora je već dogovorila izgradnju kuće od 50 kvadrata, a dodatnih 15 kvadrata će omogućiti opština Bijeljina i njen gradonačelnik Mićo Mićić. Istovremeno, Perica Nikolić i Zoran Tomić iz Bijeljine su poklonili automobil kako bi Petar mogao da ide na previjanja, ali i na dobijanje injekcija za bolove, pošto ga ova rana, priznaje, nesnosno boli. |
- Hvala Bogu, hvala svim dragim ljudima iz svih krajeva sveta, ali sakupljen je novac za operaciju koju ću imati 16. oktobra u Beogradu. Puno mi je srce i plače mi se od sreće kada vidim koliko se ljudi dnevno javlja i dolazi. Pa dnevno nam dođe i 50-ak ljudi. Ako ne donesu kesu slatkiša za Gojka, onda samo da mi kažu da izdržim.
Evo, u nedelju me je zvao neki čovek iz Egipta, poželeo mi "Hvaljen Isus" i rekao da će u ponedeljak ili utorak njegovi službenici uplatiti na račun banke neki novac. Kako da ne zaplačem kada shvatim da moj Gojko i ja ipak nismo sami na ovom svetu - priča Petar.
Gojko pomno prati očeve reči i svaki njegov mig, kako bi mu pomogao ili da doda štake ili čašu soka.
- Tati ujutro prvo skuvam kafu, pa odem u školu. Kada se vratim onda pripremim ručak. Najviše volim da mu ispržim krompir. To se znate zove pomfrit... - veli ozbiljnim glasom osmogodišnji Gojko. Spavao je kad ih je majka napustila i on o tome ne želi da priča. Petar ipak uz gorak osmeh kaže da mu se bivša žena nedavno oglasila u medijima da viđa sina.
- Ma laže. Tuga vam je to ogromna i ne pitajte me o tome - veli.
Gojko sa ocem Petrom i gostima iz Ciriha Gojku s vrata visi krstić - kao zaštitnik, ali on s ponosom pokazuje osam fudbalskih lopti koje je dobio na dar od ljudi dobre volje sa svih strana sveta. Najdraža mu je ona sa grbom Crvene zvezde - kluba za koji navija.
- Dobio sam od jednog čike i tablet računar, ali ne radi. Voleo bih da mogu da ga zamenim za neki drugi kompjuter koji radi da bih mogao napokon da igram FIFU. Volim fudbal i uvek odaberem ili englesku ili srpsku reprezentaciju, a moj stari kompjuter više ne može da se popravi - priča ovaj mališan koji je pre vremena i ne svojom voljom odrastao u pravog čoveka.
- Evo, baš pre nekoliko minuta se javio košarkaš Bojan Dubljević koji je u Valensiji. Javila se njegova majka Ranka. Obećao je da će preko banke uplatiti 5.000 evra. Hvala mu - rekao je Ljubo Mićić (32) prvi komšija porodice Đurić.
Slobodanku Jeremić iz Ciriha sa decom Davidom (12) i Andijanom (14) i ocem Milošem Boškovićem zatekli smo pred Petrovom kućom. Kaže, morali su da dođu i pomognu, ali i donesu pomoć koju su naši ljudi iz ovog švajcarskog grada prikupili bukvalno preko noći.
- Donela sam pomoć porodica Aćmović, Spasojević, Todić, Erić i naše Jeremić. Ukupno 300 evra i 300 konvertibilnih maraka. Naravno, i brdo slatkiša za malog Gojka. Ne može da se ne zaplače nad ovom tužnom sudbinom - kaže Slobodanka.
Na istovetan način razmišljala je i Milena Prelovac iz Geteburga u Švedskoj.
- Čim smo suprug Jovan i ja čuli za ovu priču odmah smo odreagovali. Kako da ne pomognemo ljudima sa ovako tužnom sudbinom - objasnila je Milena.
Dele i čokoladu
Pre nego što je potresna sudbina porodice Đurić izbila u javnost, njihove komšije uz suze komentarišu da je mali Gojko činio sve da olakša ocu. Ovaj osmogodišnjak je naučio da cepa drva, a ako bi dobio neku čokoladu otvorio bi je i podelio tek kada bi stigao kući.
|
