Da lakše nose krst zlehude sudbine

Iz Vranja put Barelića i zabačene mahale Anđelinkovci polazimo vojnim kamionom, i ovog puta zahvaljujući humanosti i razumevanju Milosava Simovića, brigadnog generala, komandanta Četvrte brigade Vojske Srbije. U dogovoru sa predstavnikom Crvenog krsta Gornji Milanovac, koji je posrednik između reportera "Vesti", Crvenog krsta Vranje, porodice Pešič i anonimnih donatora kupujemo frižider prema želji Tomislava, njegove žene Stanislavke i bolesne ćerke, 26-godišnje Slavke.

Biće hrana i lekova: Stanislavka, Tomislav, Stanka i Jelena

 

Takođe, i antenu aluminijumsku za televizor koji smo ranije odneli, kao i potreban kabal. Kupujemo i hranu, u limenim kutijama, od gotovih jela do suhomesnatih proizvoda i dugotrajnog mleka. Ukupno je potrošeno 33.160, a ostalo je, prema dogovoru 37.000. Tim novcem obnoviće se zalihe namirnica, koje će im biti uručene krajem oktobra ili početkom novembra, kako bi imali za zimu.

Do centra Barelića idemo asfaltnim putem. Nevolje nastaju kad kod česme, u centru, skrenemo levo na uzan, razlokan zemljani put. Do kuće Pešića i mahale Anđelinkovci ima pet-šest kilometara. Zvezda upekla, kiša mesecima nije pala. Spuštamo se i penjemo, kamion stenje na oštrim krivinama.

Nesnosna prašina para čula, znoj se sliva. Sreća te smo frižider i hranu valjano zaštitili. Ne prepoznajemo se, od mešavine znoja i prašine dobili smo neku čudnu braon boju po licu, rukama, kosi i odeći.

Zvuk motora vojnog kamiona odjekuje u šumi, Pešići nas željno iščekuju. Trče nam u susret Tomislav i Stanislavka.

- Vratila nam se Stanka iz bolnice, ljubimica naša. Tu je i druga ćerka, Jelena, paćenica naša, ali to je duga priča... - viču.

Radosni su zbog frižidera, antene i obilje hrane. Izlaze i Stavka i njena mlađa sestra Jelena. Raduju se i one.

- Bože, da li ćemo stvarno gledati televizor? Ne mogu da verujem - tiho zbori Stanka, iscrpljena od bolesti, sama "kost i koža", kako se u narodu kaže.

Ona je, nedavno smo pisali, ponovo bila u duševnoj bolnici, Toponici kraj Niša.

- Mnogo me strah, smrti se bojim - skoro šapuće, a pogled joj luta okolnim krošnjama drveća.

Ode radosna, dođe u suzama   Kod majke najsigurnije: Stanislava sa ćerkama Majka Stanislavka grli ćerke, kao da želi teret njihove nesreće potpuno da preuzme na sebe. - Jelenu smo, evo skoro će dve godine, udali u Dugu Luku iznad Vranjske Banje. Iz planine u planinu uzeše je da im bude sluga, robinja, a sad je najuriše. Ode sa dve kese u rukama, tako se i vrati. Ode radosna, dođe u suzama. Nije imala dece, da li je to razlog ili nešto drugo što je svekrva najuri ne znamo.... - priča Stanislavka i dodaje da je od teškog posla u šumi i na polju dobila izraslinu na kičmi, žilu tvrdu kao kamen. - Ostaće sa nama. Takva joj je sudbina - kaže pomirljivo Stanislavka.

Tešimo je, hrabrimo, donosimo dve kutije tako potrebnog leka "rivotrila", za umirenje, pričamo o Božidaru Maričiću i njegovoj familiji koji su poslali 400 australijskih dolara čak iz dalekog Sidneja dok je ona bila u bolnici. Doneli smo i 10.000 dinara, drugi deo donacije u istom iznosu Đorđa Čordaševića iz Toronta.

Dok mi razgovaramo, vojnici unose frižider i postavljaju ga na željeno mesto, zatim postavljaju kabal na antenu i nameštaju je. Broje se konzerve...

Dogovor: Aktivisti CK Gornjeg Milanovca i Vranja sa Pešićima

 

Majka Stanislavka nam prilazi, snebiva se, a onda priča polurazgovetno. Sa rečima idu i suze ove napaćene žene, na čijem temenu je ogromna krasta od još nezaceljene rane.

- Hvala dobrim ljudima što nam ovo daju, imaćemo da jedemo, deca da se razonode gledajući televiziju. Sve je fino i dobro, ali se nešto urotilo protiv nas. Sad kad imamo i za pojesti i za popiti, Stanka nikako da se oporavi, bojim se za nju, mnogo je potištena...

Kad dobije napad jedva je i do Vasnja odbacimo. Toma mora da ode do centra sela i nekog umoli da nas vozi za novac, naravno - kaže i briše suze.
Nastavlja da priča o njihovim nagomilanim mukama, o Stanki koju su pre neki dan izveli iz bolnice iz Niša i platili samo za prevoz 100 evra. Ni to ne bi mogli da im nije čitalaca "Vesti". Priča i o radosti ćerke što ih vidi, o osmehu koga mesecima nije bilo, o grljenju i ljubljenju.

U ovoj zabitoj mahali još zabitijeg sela voda se cedi iz creva koje je sprovedeno sa obližnjeg šumskog izvora. Preko dana presušuje. Jedva se nekako umivamo ne bi li skinuli prašinu sa sebe. Njen gorak ukus i još gorči ukus sudbine ove porodice zadržavamo u sebi.

Ponovo sedamo i pričamo, najviše sa Stankom. Dogovaramo da sutradan dođe u bolnicu u Vranje, žali se na nizak pritisak, na hladne ruke i noge, neko čudno trnjenje... Očigledno, treba joj još neka terapija osim psihijatrijske.

Antena se postavlja pored kuće, visoko. Na televizoru se pojavljuje slika, radost u kući.

- Nećemo biti same. Hvala svima, od Toronta do Sidneja. Spasli su nas. Svaki odlazak u Vranje košta 30 evra, računajući samo prevoz. Šta još da kažem? Evo, napišite, da nije njih ne bi bilo mene sigurno. Borim se da živim, da ozdravim. U Božjim sam rukama, videćemo... - šapuće Stanka.

Pored nje, njena sestra Jelena sa majkom krije suze. Toma, obigrava oko nas, oči mu se mreže, slabo vidi, ne zna kako da izrazi zahvalnost prema dobrotvorima, čitaocima "Vesti".

- Neka su živi i zdravi svi! Neka im se vrati stostruko, božjom voljom - izreče i gleda u nebo.

Vreme je da krenemo. Pozdravljamo se, dogovaramo da se sutradan vidimo kod lekara u Vranju. Ulazimo u kamion. Prašina na sve strane, a tek nas čeka sve ono što smo prošli u dolasku. Zvezda peče još jače. Znoj počinje da se sliva niz vrat i kičmu, suze se pune u očima. Sve je pojačano u toj planini, kao da se krije neka sila koja čvrsto drži uzde sudbine gorštaka koji imaju utisak da su napušteni od ostalih ljudi u Srbiji.