Novi život u novoj kući
Ivana Simonović, njen trogodišnji sinčić Lazar i suprug Miladin dobili su 250 evra od Nenada Glišića iz Kopenhagena i rešili da unesu nove stvari u kuću koju su kupili u selu Priboj Vranjski, 12 kilometara udaljenom od Vranja, novcem koji su im darovali čitaoci "Vesti".
Kupiće manji regal, odlučili su, i elemente za kujnu, za sada samo gornji deo. To im trenutno najviše fali.
- Hvala dobrotvoru Nenadu, ovaj novac nas je toliko obradovao da smo skakali od radosti, sredićemo kujnu, a imaćemo i stvari gde da odlažemo. Sada će sprat početi da dobija svoj pravi izgled. Imamo električni šporet, onda šporet na plin. Jedino će ostati da kupimo šporet na drva smederevac. Daće Bog, naći će se novac - kaže Ivana.
U međuvremenu, doveli su majstore i okrečili selu kuću.
POZIV DONATORIMA
|
- Morali smo da peremo zidove jer su bili mnogo prljavi. U kujni smo gletovali jer se nahvatala masnoća kao prst debela. Sa Miladinom smo radili danonoćno, uhvatio nas merak, imamo svoju kuću u kojoj će Lazar da odraste, oženi se, stvori svoju porodicu. To nam daje krila. Kad nešto započnemo da radimo, ne možemo da stanemo, niti da se umorimo - priča Ivana.
Očistili su sve sobe, oprali vrata, tapisone, prekrivače prebačene preko kvalitetnog, ali pohabanog nameštaja starog vlasnika, obrisali i najmanji trag od prašine. Sve se cakli, sve blista, sve miriše...
Udobna i uredna kuća, dete rumeno i uhranjeno, majka blista od sreće podsetiše nas na prvi susret sa Ivanom i malim Lazarom. Pre nepune tri godine zatekli smo osmomesečnu bebu, slabovidu, u dronjcima, koja nije nije imala snage ni da glasno plače od gladi i zime i mladu, mršavu i neurednu majku. Živeli su kao podstanari u Vranju, Ivana je sakupljala s bratom Slađanom crvljive kože pored Morave kako bi uzela koji dinar. Sa Lazarom u naručju obilazila je gradske pekare i čekala da joj udele bajate kifle koje bi potom potopila u toplu vodu i time ga hranila. Nije ni čudo što je dečak, kada se prosula kesa sa šećerom na podu zastrtom prljavim tapisonom, hitro dopuzao i počeo da liže, unezvereno gledajući oko sebe.
Priča o siromašnom i bolesnom Lazaru i majci koja po kiši i snegu u letnjim cipelama i tankoj jakni skuplja crvljive kože dok joj se kosa pretvara u ledenice, digla je na noge čitavu dijasporu. Prve donacije Ivana je trošila na lečenje sina. Stigla je do klinika u Nišu i Beogradu i njegov veliki problem sa očima je saniran. Sada vidi normalno. Od anemije više nema ni traga, pa jak i snažan trči po velikom dvorištu oko kuće, smeje se i raduje svakom našem dolasku. Nekada je plakao kada smo dolazili, jer dugo smo bili jedini koji su svraćali u njihov iznajmljeni vlažni stan, a sada plače kada odlazimo, želeći da ostanemo i igramo se.
Ivana je donacije trošila samo za najosnovnije potrebe tako da je veliki deo čuvala na štednoj knjižici i čekala pogodan momenat da kupi kuću Lazaru, po njihovom meraku.
- Govorilo se: "Sad će ova da spiska velike pare", ali prevarili su se. Nemam velike škole, ali, hvala Bogu, imam pamet. Zato smo i kupili trospratnu kuću za 13.000 evra! Hvala svima koji su poslali pare, organizovali dobrotvorne večeri za nas. Recite da ih nisam izneverila. Najviše smo dali za hranu, u početku smo trošili i koji dinar više, ali kasnije ne. Dobrotvori su me zvali ili pisali tražeći da Lazaru kupujem sve što želi da pojede. To sam i radila. Sećam se kad je prvi put jeo bananu i pomorandžu, jedva sam ga naučila da ne jede i koru. A tek čokolade i drugi slatkiši... Tresao se od radosti. U njegov jelovnik ušlo je i meso. Od svega smo probali pomalo i bili presrećni. Stizali su i paketi. Dobili smo odeću, obuću, sredstva za higijenu, kolica za Lazara, nisu mogli ljudi da nas prepoznaju kad bismo izašli na ulici. Zato hvala svim dobrotvorima. Da nije bilo njih, bili bismo pokojni, ne verujem da bismo preživeli jer su ljudi, oni koji su trebali da brinu o nama, bežali od nas kao da imamo kugu - govori Ivana.
Sada su srećni, porodica je ponovo na okupu i svoji su na svome. Miladin trenutno radi u italijanskoj fabrici nameštaja Diva divani u Vranjskoj Banji, prima oko 20.000 dinara i ne boje se gladi. Vredni su, radni, s puno poleta, želja i htenja da detetu i sebi obezbede pristojan život.
- Neka je samo zdravlja i biće svega. Biće nam čast da dođete i slikate kad sve uradimo u kući onako kako smo zamislili. Polako, ne treba žuriti i hteti sve odjednom. Promeniću i zavese, ove stare... Sve će biti pod konac. Zato pozdravite sve koji su brinuli o nama i poželite im u naše ime sve najbolje u životu - kaže Ivana, čiji su život čitaoci "Vesti" okrenuli u sasvim drugom smeru od onog kojim se, sticajem nesrećnih okolnosti, bila uputila.
Ljubav pobedila
Odgovor donatoru
- Deda Nenad nam je pomogao i da kuću kupimo, a sada i da se kućimo. Pošto nisam vična pisanju, vi mu odgovorite na pitanja. Sada živimo u svom domu. Samo vikendom, a Lazar i ja ponekad i češće, idemo u Moštanicu gde su mi roditelji jer smo tamo proletos zasejali baštu, pa dozrelo povrće uberemo, nešto oplevimo ili zalijemo. Ostanemo i da prenoćimo ako se duže zadržimo. To neće još dugo trajati. Već idućeg proleća imaćemo sve ovde, i voćnjak i baštu - poručuje Ivana koja je završila specijlnu školu za decu ometenu u mentalnom razvoju, što nimalo nije umanjilo sposobnost da bude nežna i brižna majka, vredna i vešta domaćica. |
