Ljudska dobrota, najbolja terapija
Ratnik iz Vranja Dejan Milošević, oboleo od vijetnamskog sindroma, i njegova majka Vesna, zahvaljujući prilozima dobrotvora iz Australije i Nemačke, otputovali su sredinom avgusta kod prijatelja u okolini Struge, gde su se odmarali, šetali i radovali svakom novom danu. Prepuni utisaka, ne kriju oduševljenje po povratak u Vranje, tim pre što ih je dočekala neočekivana novčana pomoć naših humanih čitalaca.
- Zahvaljujući našim donatorima, koji su nam poslali novac, a pre svega Ljiljani Joksić iz Sidneja, koja je naglasila da drugu donaciju za mesec dana šalje da bismo Dejan i ja imali za autobuske karte do Struge u Makedoniji, prelomili smo, otišli i proveli tri prelepe nedelje.
Okruženi pažnjom prijatelja uživali smo u domaćoj hrani, Dejan posebno u dugim šetnjama pored obala Drima i jezera, a ja u razgovorima sa bivšom koleginicom iz Jumka, pred kojom nikad nisam imala tajni - sa ushićenjem govori Vesna.
I majka i sin deluju kao preporođeni, veseli su i ne mogu sve utiske odjednom da prenesu.
- Svaki odlazak u Strugu za nas je novi doživljaj. Gde smo mogli da odemo do sada ovako ubogi, bolesni i siroti? Znali smo samo za četiri zida, muku i lekove. Mnogo toga prvi put u životu smo videli i doživeli.
Recimo, sa Dejanom smo se čudili kada smo u jednom restoranu naručili picu, a oni je pred nama mesili i pekli ispod sača. "Majko, gledaj kako je lepo, pa što miriše. Božja milina", kaže mi Dejan.
Šta ćete, prošao je pola Bosne u ratu sa 19 godina i nije imao vremena niti uslova za restorane. Sa ratišta se vratio bolestan i umesto u kafićima vreme provodi u samoći sobe i lekarskim ordinacijama - priča Vesna.
Te crne misli ne uspevaju da zamagle još sveža sećanja na čitaoce "Vesti" koji su im omogućili da otputuju kao i domaćine koji su svojim gostima, čim su stigli, dali 20 evra govoreći da je to novac za večernje šetnje.
Vesna, navikla da od dinara pravi ne dva nego tri, zadovoljno naglašava da su džeparac rasporedili tako da su svako veče mogli da priušte malo zadovoljstvo. Ona bi popila sok, Dejan pojeo nešto što mu sa tezgi na šetalištu zamiriše.
- Oduševio se pilećim grilom. Nikad ranije to nije video. Mogao je da stoji i gleda sve dok se pile ne ispeče i onda komad pojede. A meni milo, em mu se apetit vratio, em jede što mu se sviđa - nastavlja Vesna.
Ne praveći pauzu, kao da se plaši da će nešto važno propustiti što bi donatorima rado ispričala nastavlja živahno da govori. Sa sinom je šetala satima, izašli bi u četiri po podne i bili pored plaža do 11 uveče. Preko dana je toplo, što Dejanu ne prija, ali veče pored jezera na njegovu bolest deluje kao terapija. Imali su kafić u koji su odlazili na osveženje.
- Dejan je uživao u koka-koli koju je pio na cevčicu. Opet, prvi put. Smeje se. "Je l' mi priliči?", pita me. "Priliči ti, sinko!", odgovaram. Kafić ko kafić, ali tu se puštala zabavna muzika koju Dejan obožava. Nisam mogla da verujem, nema te pesme čije reči ne zna. Pa, zapevuši, nasmeje se... Koliko ga atmosfera ponese i izmeni. Da ne poveruješ da boluje od vijetnamskog sindroma i da bez lekova ne može.... - kaže zamišljeno Vesna.
Ali, sledećeg trenutka ponovo se razvedri i započinje priču o svojim domaćinima. Puštamo je da završi i donacije koje smo doneli ostavljamo za kraj, kao šlag na torti.
Od boze do poezije
- Struga je interesantna i lepo sređena. Da čovek ne poveruje koliko je čista, a posebno lepa stara čaršija. Ima Makedonaca, ali više Albanaca. Narod je podeljen i svako odlazi kod svojih, u kafane, kafiće, radnje...
Ono što smo primetili svi su jako ljubazni. Dejan se sprijateljio sa jednim prodavcem boze, nije ga pitao niti ko je, niti šta je. "Pravi najbolju bozu, priča mi o majstorluku koji je nasledio iz porodice.
U Vranju je ima, ali ovakav miris samo ovde sam osetio i dok je pijem lepi se za stomak", govorio mi je.
Dejan obožava knjige i mnogo se obradovao kada je video da se u gradu organizuju "Struške večeri poezije". Išla sam s njim da mu pravim društvo. Bože, kako je uživao! - priča majka Vesna. |
- I naši prijatelji su siromašni, žive od sitne poljoprivrede, dva kilometara su udaljeni od Struge. Ranije su radili po fabrikama koje su propale i ostali na ulicu. Kao kod nas, tako i kod njih. Sve isto, prekopirano. Jedino što mi se sviđa njihov optimizam.
Oni su srećni kad ispeku paprike i imaju paradajz salatu. Žive sporo, bez trzavica, gledaju da im svaki dan prođe mirno i spokojno. Mnogo može čovek da nauči od njih.
Dejan je oduševljen njihovom filozofijom života, da je svaki novi dan praznik za sebe - navodi Vesna i dodaje:
- Nisu me ostavili praznih ruku ni kada smo polazili kući. Napunili su mi torbu pasuljem, krompirom, voćem...
Donela sam i dva niza osušenih crvenih paprika koje obožavamo. Bilo je i suza na rastanku, želje da se i dogodine vidimo i družimo.
A mi je u šali pitamo možemo li da kažemo zašto smo zakazali ovaj susret. Zbunjena zastane, gleda naizmenično u nas i koverat, uz puna usta izvinjenja.
Uzima pismo Ljiljane Jokosić iz Sidneja, koja joj je poslala 60 australijskih dolara. Nekoliko dana ranije i porodica Janković, takođe iz Sidneja, odlučila je da majci i sinu priredi dobrodošlicu prilogom od 100 dolara. Vesna ostaje nema od iznenađenja.
Ne može da shvati da su ljudi u svojim domovima mislili na nju i njenog bolesnog sina dok su oni, njihovom zaslugom, uživali i potrudili se da ne budu bez prebijene pare kad se kući vrate.
Odmor je prošao, utisaka je mnogo, fotografije su tu da ih podsećaju na najlepše trenutke u njihovom mučeničkom životu, nove donacije na najbolje ljude na planeti. Jesen je na pragu, a zima zna da odjednom dođe. I, eto novih nevolja za Miloševiće.
Ali, tog prvog udara, koji se samo novcem može zaustaviti, sada se ne plaše. Znaju oni da treba drva za ogrev nabaviti u stanu gde još uvek nema struje, vode i kanalizacije, ali o tome će brinuti kasnije.
Od emocija potekoše im suze. Dejan odlazi u svoju sobu, a Vesna maše i viče:
- Pozdravite naše dobrotvore. Oni nas drže u životu. Bog neka ih čuva...
Bolje Biro nego Jumko
- Zvali su me u Jumko na posao. Radimo povremeno, a plate nismo primili ko zna od kada. Tih 9.000 dinara za trosmenski rad kuvarice. Pričaju da ćemo mi koji imamo još dve godine do penzije otići iz firme od Nove godine. Na biro, pa u mirovinu. Pričali su i ranije, ovog puta izgleda ozbiljno. Ako to bude, mislim, rodiću se ponovo. Pa, makar penzija bila minimalna, samo da je redovna i da imamo da se prehranimo - kaže Vesna. POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na e-mail adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta telefonom na br.: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924. |
