Meni brat, deci ujak
U beogradsko Dopisništvo "Vesti" stigao je ček vredan 200 američkih dolara, koji je naš verni čitalac Petar Marković iz Rasina namenio samohranoj majci Jadranki Pupčević iz Šamca i njenim sinovima.
Ček je istog dana prosleđen ovoj ženi čiji je život bio pakao dok u njega nisu ušli ljudi dobre volje iz celog sveta.
- Hvala Petru Markoviću. On nam pomaže već pet godina. Šalje novac preko Redakcije, ali i na našu adresu, od kada smo došli u Šamac iz Tursinovca iz ko zna čije i kada napuštene udžerice u kojoj nismo imali ni struje, ni vode, ni ustakljenih prozora, brave na vratima... Kakva beše kuća, takvi i stanari. Ja napuštena od muža, deca od oca, živeli smo kao šumski ljudi. Hrana su nam bili šumski plodovi, grane smo dovlačili i ognjište palili, sneg odleđivali da bi zimi vodu imali... - zaplaka 53-godišnja Jadranka Pupčević od uspomene na dane straha da će joj deca umreti od iscrpljenosti ili hladnoće, ostati nepismena, a nejaka za grube fizičke radove.
Povod da se priča o ovoj samohranoj majci i njena tri maloletna sina nađe na stranicama Humanitarnog mosta nisu bili uslovi u kojima žive i siromaštvo koje im zdravlje ugrožava, jer takvih je, nažalost, u svakom selu, varošici i gradskoj četvrti na srpskoj zemlji. Povod je bila činjenica da Jadranka Pupčević nema lična dokumenta i da joj sinovi nisu krenuli u školu, iako je Savo u to vreme imao 10, Pero devet, a Tošo nepunih šest godina i čekala ga je sudbina braće.
Na poziv da joj se obezbedi novac za takse pri vađenju lične karte i rodnih listova dece, bez kojih je nemoguće podnošenje zahteva državnim organima za materijalno obezbeđenje, odazvalo se mnogo čitalaca. Mesečne donacije nastavile su da stižu duže od godinu dana i daleko su prevazilazile socijalnu pomoć i dečji dodatak na koji je konačno uspela da ostvari prava.
- Deca su pošla u školu, svi u prvi razred, obučeni ko prinčevi, iako su iz brvnare izlazili. Čitaoci "Vesti" obukli su nas od glave do pete, nahranili, bicikle poklonili mojim đacima pešacima, znala sam kome u Centru za socijalni rad da se obratim da mi objasni i pomogne da ostvarim sva prava. I u to vreme Petar Marković se nekako izdvajao. Znao je da nam napiše nekoliko rečenica iz kojih se vidi da nas poštuje, da nismo u njegovim očima manje vredni od drugih i da nam pomaže ne samo iz sažaljenja. Ne sporim nijednom donatoru da je imao takav odnos, ali Petar je našao reči da to dokaže. On je učinio za mene više od rođenog brata, za decu od ujaka. Ako mu se samo delić dobra vrati koje je nama dao, živeće dugo i srećno na radost svoje familije i svih nas koji smo za njegovo ime čuli. Kako bih ga rado zagrlila i u ruku poljubila... - rekla je Jadranka Pupčević i ponovo zaplakala, ali ovog puta od ljubavi i zahvalnosti za dobrotvora svoje porodice.
Uzajamna briga
- U Šamcu smo, kao što znate, zahvaljujući Centru za socijalni rad koji nam je obezbedio smeštaj i zemljacima iz dijaspore. Uspela sam nešto novca da uštedim i tako smo taj prelazak iz sela u grad premostili. Sada dobijamo 105 konvertibilnih maraka dečjeg dodatka. Naravno, to nije dovoljno. Ja uspem poneki posao da obavim za nekog i nešto zaradim, a kapne i poneka donacija, opet ponavljam najčešće od Petra Markovića. Tri meseca nam se nije javio i počela sam da brinem. Kad ste me pozvali i rekli da je stigao ček, odahnula sam. Meni je to znak da je zdrav i to me je više obradovalo od novca koji je poslao - rekla je Jadranka Pupčević.
Susret za tri nedelje
- Proći će najmanje tri nedelje pre nego što Jadranka Pupčević unovči ček dobrotvora koji njoj i deci pruža nesebičnu novčanu pomoć i moralnu podršku. Tim novcem ona će sinovima dokupiti sve što ne dobiju besplatno u školi od udžbenika i pribora i patike koje su takođe deo školske opreme.
|
