Želja donatora mora biti ispoštovana

U skromnom domu Dejana Miloševića, ratnika obolelog od vijetnamskog sindroma, i njegove majke Vesne, stigle su donacije čitalaca "Vesti" sa željom da, kao i u prethodne dve godine, odu na odmor kod prijatelja, u selo pored Struge na obalama Ohridskog jezera.

Velika radost i ushićenje ispunili su sobu kada je odluka konačno doneta, a Dejan na svojstven način komentariše uzbuđenje koji mu mami osmeh na licu:
 

- Uživaćemo u šetnji kraj jezera, a onda ćemo zapevati: "Biljana platno beleše..."
Miloševići su bili odustali od puta jer nisu imali vlastitog novca ni za troškove povratne karte, Vranje-Skoplje-Struga, a prema donacijama čitalaca "Vesti" imaju poseban odnos i troše ih samo za egzistencijalne potrebe.
 

Poneli i 70 AUD i 40 evra: Dejan i Vesna Milošević

- Eh, samo majka može tako sebe da muči jer joj ništa ne promiče. Dejan me moli da idemo, a ujedno po celu noć ne spava, znam da razmišlja o parama. Krivo mi, znam koliko mu znači odmor, duge šetnje pored jezera, čitanje knjiga na klupama, fotografisanje, hranjenje ribica u plićacima.

Hvala dobrotvorima, ljudima širokog srca, koji se brinu o nama. Hvala bračnom paru Joksić na novčanom podsticaju, a posle njihove druge donacije od 70 AUD, namenjene za ove svrhe, stiže i 40 evra, mesečna pomoć našeg dobrotvora iz Nemačke.

Drugih para i nemamo. U Jumku ne primamo plate, radimo reda radi, po principu ko kad hoće, po kućama da perem i čistim ne mogu. Reuma i išijas me pojedoše. Prsti se krive, u rukama i nogama kao burgija da radi. Od vrućine da poludiš, a ja noćima ne spavam od bolova - priča Vesna.

Dejan se posebno raduje što će kod prijatelja na selu moći da radi u bašti, da gleda najlepši i potom jede najukusniji paradajz jabučar, da se divi crvenim paprikama dugačkim i po 30 centimetara. Uživa da učestvuje u berbi.

- Naši prijatelji žive od baštovanstva i vinogradarstva. Obožavam da ujutru, kada izgreva sunce, pođem sa njima i gledam svo ono povrće koje se gaji na otvorenom, a ne u staklenicima. Nešto i pomognem, ali mi domaćini ne daju, žele da me ugoste i da se što prijatnije osećam. Odem u vinograd, a on kraja nema. Grožđe zrelo, kao med slatko... - priča Dejan o onom što ga na putu čeka.

Vesna pakuje stvari za polazak, ali razmišlja već o povratku.
- Ostaćemo dvadesetak dana. Ne puštaju nas. Znaju da taj boravak kod njih nama dođe kao terapija, vraća nam želju za životom. Dok smo tamo, ne trošimo ništa, tako da je moguće da ovih 40 evra sačuvamo. Znamo i da će nas ispratiti sa kesom pasulja, krompira, nizevima suve crvene paprike...

Špajz ćemo napuniti. Mislim na povratak, brzo će proći leto, a moraćemo da obezbedimo i drva. Šest kubnih metara biće, valjda, dovoljno. Štedećemo, nećemo ložiti po ceo dan - priča Vesna.

Obećava da će nam ispričati kako su se proveli kod prijatelja, čim se vrate. Doneće i fotografije, red je da ih vide donatori iz Australije i Nemačke koji su im ovo putovanje omogućili.