Ni skromnijih ljudi, ni većeg jada i bede

Kada je Zorica Knap iz Frankfurta uzalud pokušavala preko svoje familije da sazna u kakvom to kućerku, skrivenom od pogleda žitelja centra Zaječara, njenog rodnog grada, živi petočlana porodica Paunović, pomoć je zatražila i od novinara Humanitarnog mosta. Bila je u dilemi da li da pakete koje je već pripremila ponese, jer nije želela da naiđe na zatvorena vrata davno napuštene brvnare.

Doći će ponovo: Zorica Knap sa Aleksandrom i Zoricom Paunović

 

Uverili smo našu čitateljku da ništa nije ni izmišljeno ni preuveličano u priči o ovim nesrećnicima koji su iz Bora, ostavši bez posla, pokušali u Zaječaru da nađu svoje mesto pod kapom nebeskom. Nisu ga našli, ali već bolesni i iscrpljeni prepustili su se sudbini na milost i nemilost i životare na navedenoj adresi.

- U jednom ste bili u pravu. Našla sam bez teškoća Paunovića. Međutim, uslovi u kojima žive mnogo su strašniji nego što se u "Vestima" moglo pročitati i na slikama videti... - rekla nam je Zorica Knap koja je, odmah po dolasku u Zaječar, potražila ljude čija joj se životna priča činila toliko nestvarna, kao da je preneta sa filmskog platna.

Još uvek u neverici, potražila ih je bez donetih paketa pomoći. Kod kuće je zatekla Zoricu Paunović i njenog starijeg sina Aleksandra. Gošću su primili srdačno, ali već naviknuti na nenajavljene posete naših čitalaca nisu bili previše iznenađeni.

- Od ulaska u memljivu sobicu u kojoj se bolest, siromaštvo i beznađe toliko osećaju da imate utisak da ih možete čak i rukom dodirnuti, moja imenjakinja i ja našle smo se na istoj talasnoj dužini. Ja sam došla otvorenog srca, a ona me je otvorenog srca primila. Muž Radovan bio je kod lekara. Preživeo je karcinom, ali na 63 godine tegobnog života natoložilo se mnogo bolesti, pa ne može bez lekova. Uz majku je bio Aleksandar, dijabetičar. Iako su godinama bili stalni korisnici narodne kuhinje, Zorica se dovijala na samo sebi znan način da sinu daje obroke u propisanim vremenskim intervalima, bez sastojaka koji podižu nivo šećera u krvi. I sve to sa samo 16.000 dinara muževljeve invalidske penzije! Kada sam ponudila da kupim lubenicu, da je rashladimo i osvežimo se, odbila je. Aleksandar ne sme da je jede i ona izbegava da stavi na sto ono što voli, a što mu je zbog bolesti uskraćeno - pričala je s divljenjem Zorica Knap, koja radi u bolnici i zna koliko je teško držati pod kontrolom dijabetes i kako je nezamislivo u 21. veku da čovek oboleo od karcinoma debelog creva ne samo da nema toalet u stanu nego ni poljski i da se za obavljanje fizioloških potreba snalaze kao njihovi preci u srednjem veku.

Nakon prvog susreta usledio je drugi. Zorica Knap je donele torbe pune garderobe za sve članove porodice, komplete posteljine, peškira i drugih kućnih potrepština, kao i nešto namirnica.

- Htela sam da se dogovorim sa Zoricom da napravi spisak namirnica, da odemo zajedno u prodavnicu i obezbedimo višemesečnu zalihu najnužnijeg. Njen odgovor je bio kratak i jasan. Džak brašna i nekoliko flaša ulja, uz sve što sam već donela, od mene je dosta. Tolika skromnost žene koja živi na samom dnu života, brine o bolesnom mužu i sinu, ne zanemarujući ni Zorana, sina prema kome je Bog bio darežljiviji dajući mu zdravlje i koju bi svaka svekrva za snahu poželela, prosto me fascinirala. Rado pomažem, tako da sam upoznala znatan broj siromašnih porodica. Nijedna od njih nije u težem položaju, a ipak Paunovići se najmanje žale i najmanje pomoći očekuju - rekla je Zorica Knap, zadovoljna što je pronašla ljude kojima ju je, pre svega instinkt vodio, ali i beskrajno tužna što ih život tako nemilosrdno šiba.