Nek otac mirno počiva

Posle tekstova u "Vestima" i još nekoliko domaćih medija, sreća se napokon osmehnula porodici pokojnog Milanka Sinadinovića iz sela Dragočevo na Rogozni. Supruga i petoro dece nekadašnjeg rudara u Trepči, nakon što je prošle godine iznenada ostala bez njega, svog hranitelja i oslonca, sve donedavno živela je u blatu i bedi - bez igde ičega.

Pokrenuo akciju: Hido Muratović sa Sinadinovićima

 

Božjom voljom i uz pomoć dobrih ljudi, koji svakodnevno šalju ili lično donose pakete hrane, od osnovnih namirnica do dugotrajnih proizvoda, slatkiše, sredstva za higijenu, odeću i obuću, a i novčane priloge, baka Rada, kojoj je 86 godina i Milankova udovica Božica sada lakše mogu da prehrane, obuku, obuju i u školu spreme 13-godišnju Ivanu i 10-godišnju Jovanu, petogodišnje blizance Miljana i Miljanu i četvorogodišnjeg Blagoja.

Stižu hrana, slatkiši, odeća: Mali Sinadinovići

 

I dok Ivana i Jovana pate za ocem koga je, dok se vraćao iz treće smene, pokosio neoprezni vozač kamiona, Miljan, Miljana i najmlađi Blagoje još "ništa ne znaju" i čekaju "da se tata vrati sa službenog puta".

- Hvala svim dobrim ljudima koji nas posećuju, pomažu i šalju nam novac i namirnice. Mislila sam da će Milankova siročad u ovoj pustinji, daleko od grada i bez ikakvih primanja, polako umirati od gladi, ali to nisu dozvolili divni ljudi poput Hida Muratovića, koji nas je prvi posetio i doneo nam puna kola namirnica gospođe Božen Žumbor, vlasnice Božen-kozmetike koja nam je uplatila 100.000 dinara i lično nas zvala da nam pruži podršku, dvojice Beograđana koji su se po blatu ovamo zaputili da nam lično donesu 300 evra, ljudima iz dijaspore koji su nam takođe, a da nisu hteli ni da se predstave, poslali još 300 evra - kaže plačući baka Rada i moli se Bogu da pomogne i dobrim vrati svima koji nisu ostali ravnodušni nad teškom sudbinom njenih petoro unučadi.

- Hrane i svih namirnica sada imamo dovoljno. Ivana i Jovana mogu čak i da menjaju cipele, bluze, dukseve i jakne, što nije bilo moguće ni dok im je otac bio živ. Imamo i sredstava za higijenu, tako da se više ne plašimo zaraze i bolesti, a deca su se prvi put najela slatkiša. Jeli su bez ograničenja i, za divno čudo, nikom nije ni muka bilo, a kamoli da ga je stomak zaboleo što zna od prejedanja posle dugog prinudnog posta. Novac koji dobijamo štedimo, nismo potrošili ni dinara. Želja nam je da jednoga dana, ako nas Bog i sreća pogledaju, sagradimo malu kuću na placu koji je Milanko za života kupio u Zubinom Potoku. Ovde u Dragočevu nema nam života, od Novog Pazara smo udaljeni 30, a od Zubinog Potoka 20 kilometara. Čim padne manja kiša gazimo blato do kolena, a kad napadaju veliki snegovi selo je danima odsečeno od sveta, pa se Ivana i Jovana jedva probijaju do škole u Ribarićima. Uskoro će u školu i Miljan i Miljana - priča Milankova supruga Božica koja, da nevolja bude veća, ima ozbiljnih zdravstvenih problema.

Dok nas prati, nastavlja da govori.

- Da za naše nevolje nije čuo Hido Muratović, da o nama nisu pisale novine i da se nije javilo puno dobrih ljudi da nam pomogne, ko zna da li bi leto dočekali, a ako i bi onda sigurno ne bi imali šta da jedemo. Hvala svima koji su nam pomogli. Ja to stalno ponavljam i molim Boga da ih zdravljem i srećom nagradi. Ponavljam i zbog moje dece da im se ureže u sećanje i da, kad porastu, oni pričaju svojoj deci kako su ih humani ljudi spasli i da, ako budu u prilici, pomognu svakom ko se nađe u situaciji u kojoj smo mi bili - poručuje Božica Sinadinović.