- Sukob je svakako ozbiljan i nije slučajno što su glavni akteri ujedno i potencijalni kandidati za predsednika Srbije. Ako je prethodna vlada bila uzor homogenosti jer je govorila kroz usta premijera, ova pokazuje da to neće biti, a otkriva da su Ljajić i Dačić zapravo slučajni partneri.
- Ljajić i Dačić sigurno nisu dobili pohvale od Vučića za ovu raspravu, koja se može podvesti pod predsedničku kampanju, ali ovde je ipak reč o usputnoj političkoj čarki. Simbolična je i zanimljiva tema oko koje se sukobljavaju, ali ni jedan ni drugi sigurno neće profitirati.
- Ne može kandidat opozicije biti neko ko je nepoznat široj javnosti. Čujem pominju se akademik Dušan Teodorović i ombudsman Saša Janković. To je super za ljude u krugu dvojke u Beogradu ili Novom Sadu, ali ostatak Srbije za te ljudi nije ni čuo.
- Mislim da bi akademik Teodorović, koji je u javnosti izašao sa jasnim stavovima i kritikovao politiku Vučića, imao realne šanse da uspe. Logično bi bilo da ga podrži kompletna opozicija, naravno ako bude hteo i mislim da bi se oko njega najlakše dogovorili.
U sportu nalazimo i zadovoljstvo i kompenzaciju teških gubitaka na drugim poljima. Mnogi misle da Srbi nisu za zajedništvo... Ali, nije uvek "da komšiji crkne krava". Više je ono čemu se neprijatelji mole: "Ne daj Bože da se Srbi slože".
Uživam, kao i mnogi drugi, u pobedama naših klubova i pojedinaca ali se užasavam od previše patriotizma u sportu jer odatle pa do čistog rasizma samo je mali korak, što u punoj meri pokazuje i istorijat nekih Olimpijada (Berlin 1936).
- Pozitivno je za ovaj naš region što je Bajden prekorio kosovske lidere, ali taj njegov ultimatum koliko god da je očekivan morao je da bude još oštriji. Dogovori koje je Priština postigla sa Beogradom moraju se poštovati.
- Dobro je što je Bajden kritikovao Prištinu, ali to pokazuje koliko je Srbija napredovala u međunarodnim odnosima. Zahvaljujući izbalansiranoj politici premijera i države, Srbija sada ima podršku i Amerike i Rusije.
- Prerano je premijer počeo da priča o povećanju standarda građana, povećanju plata i penzija i veće potrošnje. To je razumljivo sa političke tačke gledišta, ali nema osnova u ekonomskoj stvarnosti. Javni dug i dalje raste, a budžetski deficit je veći nego što treba da bude.
- To je realno s obzirom na stanje u budžetu, ali je drugo pitanje do kada je održivo. Budžet je gotovo uravnotežen i važno je da se povećanjem plata i penzija ne povećava deficit. Dakle, verujem u povećanje ali ne dvocifreno. Treba ga tražiti između stope inflacije i rasta BDP-a.
- Tačno je da se poslednjih godina veliki broj mladih opredeljuje za informacione tehnologije, a ranije su razmišljali da studiraju ekonomiju ili pravo. Ipak, mislim da primarni razlog za opadanje interesovanja za ove fakultete leži u demografskim faktorima. Mladih je sve manje.
- Činjenica je da je najveća navala na pravo i ekonomiju bila krajem osamdesetih godina prošlog veka, ali ni sada taj broj studenata na ovim fakultetima nije mali. Samo državni fakultet upiše više od 1.000 studenata, a još toliko najmanje upiše i privatne fakultete ekonomije i prava.
- Iz presude Karadžiću to je sasvim jasno, ali ta oslobađajuća presuda traži odgovore na brojna pitanja. Zašto su uvedene sankcije Jugoslaviji? Zašto je bombardovana SRJ? Zašto Srbija toliko čeka za ulazak u EU i ima uslove kakve nijedna zemlja do sada nije imala?
- Niko ne može da bude oslobođen u tuđem predmetu. Milošević bi bio sigurno osuđen. Čak i u presudi Karadžiću se navodi da nije bio član zajedničkog zločinačkog poduhvata, ali takođe se navodi da je oružjem i dobrovoljcima pomagao Srbe u Bosni.