Kupatilo čuvali evnusi
Raskrčili su šumu, napravili puteve do izvora i ogradili ga, napravivši i dva bazena za kupanje, muški i ženski.
Oba bazena su isprva imala samo jednog banjadžiju, evnuha, koji je istovremeno bio jedina vlast u ženskom bazenu.
- Ženska polovina kupatila bila je odvojena visokim zidom od muškog, koji je kupačice štitio od očiju muškaraca, koji su ih ne tako retko uznemiravali pesmom i sevdahom - zabeležili su hroničari.
Niška Banja je u to vreme u turskim kartama obeležena kao šesto konačište na delu Carigradskog druma od Sofije do Niša, što znači da je u njoj postojao i karavanseraj za trgovce.
U leto 1665, kroz Nišku Banju je prošao engleski putopisac Džon Burburi i zabeležio sledeće:
"Nedaleko od Niša nalazi se Niška Banja sa svojim odličnim kupatilom, koje se nalazi nešto dalje od puta. Tu su se mnogi od nas okupali kao što čine Turci, koji od svih elemenata prirode najviše cene vodu."
Tridesetih godina 19. veka na prostoru Niške Banje i dalje su postojala samo dva kupatila, s tim što je muškom kupatilu dodate i dve manje prostorije za saunu ili masažu.
Nekoliko decenija kasnije, Niška Banja je opustela, a na ruševinama su podignuta utvrđenja radi zaštite Carigradskog druma.
Na razaranje Niške Banje u drugoj polovini 19. veka uticalo je i nekoliko zemljotresa.
Brčkanje za 20 para
Malo pred kraj svoje vladavine u 19. veku, Turci su, u ime niškog paše, kupatilo Niške Banje izdavali pod godišnji zakup privatnicima. Zakupac je bio obavezan ne samo da u kupatilu održava red u čistoći, nego i da spreči da kupatilo ne uđe ko od nevernika dok se Turci kupaju. Srbi su kupatilo mogli koristiti tek kada ga napuste Turci. U jednom uglu kupatila postojalo je ognjište na kome je upravnik kuvao kafu svim gostima. Za kupanje se plaćalo 20 para, a oni koji nisu mogli da plate kartu, kupali su se nesmetano u virovima, ispod vodenica, u toplom banjskom potoku, naročito noću.