Agresija ujedinila vojsku i narod
Ovako, 17 godina od početka NATO agresije razmišlja ratni komandant 250. raketne brigade PVO Vojske Jugoslavije, general Miroslav Lazović, koji je danas na čelu Udruženja ratnih i mirnodopskih vojnih invalida Srbije.
Koliko je aviona i raketa NATO-a oboreno 1999. godine?
- Za 78 dana pogodili smo 62 aviona, od čega su dva oborena, sedam helikoptera, 249 krstarećih raketa i 27 bespilotnih letilica. Za ove rezultate imamo dokaze, a na bazi sopstvenog proučavanja smatram da je pogođenih aviona bilo više. Potvrdu ili demanti moje procene saznaćemo za dvedesetak godina, kada se otvore arhivi NATO-a.
Pročitajte još:
* "Srbija tvrdi da je republika, ali Vučić pretenduje da bude kralj"
Gde je danas srpska protivvazdušna odbrana, da li bi Vojska Srbije mogla da ponovi isto što i 1999?
- Danas jedinicama PVO komanduju ljudi koje sam nekada primao kao potporučnike. Ni tada ni danas nisam sumnjao u njihovu sposobnost i moralne kvalitete. Znanje i volja profesionalaca nisu ništa manje vredni nego 1999. godine, ali ono što nije na nivou potrebnog su raketna, radarska tehnika i lovačka avijacija.
Kada bi vas pitali šta je bolje kupiti, da li biste rekli
S-300, S-400 ili nešto treće?
- Pogrešno je mišljenje da bismo samo kupovinom raketnog sistema S kategorije rešili protivvazdušnu odbranu zemlje. Vizija sistema odbrane je važnija od oruđa. Nije dakle pitanje S-300 ili S-400, već jedinstvo sistema PVO po principu jedna teritorija, jedan komandant sa svim sofisticiranim elementima sistema PVO. Parcijalna podela nadležnosti sa nepopunjenim ljudskim kapacitetima i ograničenja tehnike ne mogu dati nikakve rezultate.
Delovi "nevidljivog" u muzeju
I dalje je misterija gde su završili delovi oborenog aviona f-117A - u Kini ili Rusiji?
- Nema misterije. Svaku sumnju možete otkloniti ukoliko uđete u Muzej vazduhoplovstva u Surčinu i u njegov depo. U tom muzeju možete da kupite deo "nevidljivog". Zar to sve ne govori?!
Da li je Srbija zaboravila ratnike koji su je branili 1999. godine?
- I da i ne. Očekivali smo da u ratničkom narodu ratnici uživaju poseban društveni ugled, pa i da imaju poneku privilegiju u odnosu na ostalo stanovništvo. Oni koji su na ratnom polju ostavili deo tela i trajno izgubili zdravlje trebalo bi da se u hijerarhiji poštovanja društvene zajednice nađu odmah do poginulih, onih čiji je doprinos nepristojno porediti sa bilo čim drugim.
To se ipak ne dešava?
- Borci iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990, uključujući i borce posle agresije NATO-a 1999. godine, nemaju nikakva posebna zakonska prava, izuzev da im se za to vreme u dvostrukom trajanju prizna u radni staž. Ostali učesnici oružanih akcija ne mogu ostvariti status borca jer taj status nije precizno definisan.
Restrikcija prava RVI
Većina udruženja smatra da je nacrt novog Zakona korak unazad?
- Neka zakonska prava predviđena su i za ratne veterane koji nisu ratni vojni invalidi, među kojima i prava na legitimaciju ratnog veterana. Ali, činjenica je i da su predviđene i neke restrikcije dosadašnjih prava ratnih vojnih invalida, čemu se odlučno suprotstavljamo. Imamo razumevanje za teškoće naše države i društva, ne tražimo veća prava za ratne vojne invalide od dosadašnjih, ali nećemo dozvoliti da se ona smanjuju, jer nema razloga za to.
A kada je reč o pravima ratnih vojnih invalida i porodica poginulih boraca?
- Za razliku od ratnih veterana, može se reći da Srbija brine o ratnim vojnim invalidima i porodicama poginulih boraca. Njima je obezbeđen relativno dobar nivo zakonske zaštite.