Besane noći srpskih povratnika (3): Dok smo živi, mi ćemo ovde
Borka Kunić u svojim 80-im natovarila je u kolica šest balona. Malo pomalo, ona i njena komšinica Milena Nešić dogurale su tih 30 litara do sela. To će biti dovoljno za tri dana, a onda će njih dve ponovo krenuti kozjom nizbrdicom do kilometar i po udaljenog bunara. Polako će vući konopac da bi kofama izvukle vodu i presule je u balone. A onda će oprezno sa svojim tovarom krenuti uzbrdo.
- Nemojte više da me snimate. Gledaće me deca po Sloveniji, pa će da mi se smeju - "naredila" je Borka nameštajući svoju zategnutu plavu maramu.
Bolja od lekara
Kako se po selima Kline priča, Borka "gasi ugljevlje i seče strašnicu". U pomoć izlazi i Srbima i Albancima koji joj dovode decu da im otera noćne more. Kažu, uspešno leči bradavice, a ako te, ne daj Bože, ujede zmija "ranu očisti bolje od lekara". Svoje usluge ne naplaćuje i o tome ne govori onima kojima pomoć nije potrebna.
Oči treće komšinice "sevnule" su kroz prozor nedovršene fasade. Tako se ovde reaguje na svaki korak upućen ka kućama povratnika.
- Celu noć ne smemo da spavamo. Samo gledamo kada će da nam neko bane u kuću. Eno, onu tamo su razbili dva puta, pa posle i onu drugu i treću - nastavila je Borka upirući prstom.
- Uzeše neku noć i traktor iz sela. Napali me nisu, ali su mi uzeli sve iz obora... Samo po noću kradu, pa ih ne vidimo. Oni imaju dosta, ali to njima ni po jada, već će ovako da nas oteraju - dodala je čvrsto se podbočivši na kapiju pred kućom.
Sa suprugom Vukojem u rodno selo se vratila pre 13 godina, među poslednjima. Od tada nikuda nije mrdnula. Vukoje je jako bolestan, ne može da ustane iz kreveta, a Borka veruje da ga u životu drži čist metohijski vazduh.
- Vidiš, mi smo tu gde jesmo, a drugi su vikendaši. Neki dođu, neki prođu, a mi ti ostajemo - dobacila je Borka, po mnogo čemu neustrašiva i van svoga sela čuvena žena.
Kolica za muža
Borka ima petoro dece, troje je u Sloveniji, jednu ćerku u Lazarevcu i jednog sina u Kragujevcu.
- Svi dođu ovde kada imaju odmore i vole da dođu. Živim sa mužem, ali on ne može van kuće. Obećali su mi neka kolica koja bi mu pomogla da izađe malo napolje, ali to je sve ostalo na rečima - priča Borka.
Sitnim crnim očima procenjivala je pridošlice u selo. Po odlučnosti koja je dolazila sa njenog lica reklo bi se da joj je bar dvadeset godina manje.
- Dok smo živi, ovde ćemo da živimo. Ovde sam stala i ostala. Nećemo nigde sem kod naše kuće - pa mrtvi, živi, odgovorila je na pitanje koje nismo ni stigli da joj postavimo.
