Besane noći srpskih povratnika (1): "Oluja" od Hrvatske do Kosova
Dobro sam i nisam dobro, odmahnula je Milijana Magić uvodeći nas u manju, neokrečenu kuću. Ovde sam sama, deca mi povremeno dolaze. Teško je, mnogo je teško, izustila je domaćica uvodeći goste u dnevnu sobu u kojoj budna provodi svaku noć.
Selo Grabac u opštini Klina na Kosovu poslednjih dana je sve češće na meti razbojnika. Iz sela zabačenog u metohijske lugove, u kome se svaki pejzaž deli na čistotu zelene i nebesko plave boje, poslednjih nedelja svako malo nešto nestane. Ukradena su dva traktora, pumpe za vodu, a nedavno je pretučen Milijanin rođak, starina Radoš Magić, kada je iz svoje njive pokušao da otera stoku koju su Albanci doterali na ispašu.
Zvanično, u opštinu Klina do danas se vratilo 1.360 raseljenih Srba, ali je u 18 sela ostalo tek oko 220 starijih povratnika. U selu Grabac sagrađeno je 28 kuća za one koji su želeli da ostare u mestu u kome su rođeni. Međutim, uslove života uspeva da izdrži samo 15-oro Srba. Svi su prešli šestu deceniju.
- Kod nas u selu je situacija jako teška. Uvek kradu noću. Zato po celu noć ne spavam, iako mi je zet ugradio kamere da mogu da vidim šta se dešavalo po dvorištu. Rođaka Radomirka dođe kod mene i bude do tri sata ujutru, a ja sedim do četiri. I tako stalno. One noći kada su mi ukrali traktor, davala sam im do znanja sijalicom da sam budna, ali se nisu uplašili. Bilo ih je četvorica. Pokušali su da isključe svetlo, i na kraju su to učinili na trafo-stanici, pa su onda po mraku ušli u dvorište i izvezli traktor. Pas koji me čuva je lajao sve do ponoći, ali je posle prestao, bio je snužden. Mislim da su mu nešto dali, i srce me je bolelo i za njega. Jaukala sam, plakala, potresena sam zbog smrti muža, i nisam imala hrabrosti da nekoga pozovem - priča Milijana.
Nije htela da uznemirava ćerke, koje su udate i imaju svoje nove porodice. One je obilaze i pomažu koliko mogu. Sve tri se brinu, ali ona, kao majka, kaže izbegava da im u život unosi još stresa, jer se još živo seća kako ih je za ručice držala u izbegličkim kolonama na putu suza od Hrvatske do Kosova.
- Moja priča je jako tužna. Živeli smo u Rijeci, gde je moj muž radio i imao je dobru platu. Bilo nam je dobro tih 16 godina, a onda je počelo ugnjetavanje, ponižavanje... Srbi smo, i to je tako bilo. Izbegli smo sa 'Olujom', jer smo znali da ne možemo tamo opstati. Pre svega, brinuli smo se za bezbednost dece, ali u stvari, decu smo gurnuli iz rata u rat. Mogli smo da idemo za Italiju, bilo gde, ali muž je hteo da se vratimo na svoje. I taman smo stigli i ovde je počeo rat - nastavlja ispovest Milijana, stežući čvrsto šoljicu kafe.
Situacija ovde nije mogla nikako nabolje da ide, dodaje tiho brišući suze. U Grapcu je tada bilo oko 50 srpskih kuća, a svaka je brojala desetak članova.
- I opet smo mi hteli da opstanemo - ističe Milijana.
Tako je selo ostalo skupa sve do pogroma 17. marta 2004. godine. Meštani su otišli jer nije bilo garancija za bezbednost, ali i zbog nedostatka životnih uslova, poput prevoza do najbliže pijace koja je 11 kilometara dalje.
- Moj suprug se zvao Radonja Magić. Voleo je da živi ovde i sve je pokušao da bi vratio ljude. Radonja je bio jako smiren, dobar čovek. Voleo je svakome da pomaže. Bio je u dobrim odnosima i sa Albancima, jer kada smo se već vratili, moramo da budemo u korektnim odnosima da bismo opstali. Ali, boli me to što te u nekim situacijama i ti Albanci bolje razumeju nego tvoj čovek koji dođe na vlast. Mog muža je mesecima uznemiravao lokalni funkcioner, Srbin, samo zato što nismo glasali na izborima. Stalno ga je zvao telefonom, maltretirao, iako je znao da je srčani bolesnik. Radonja sve to nije izdržao. Srce je prestalo da mu radi, pao je pred opštinom i umro - očajna je Milijana.
Borim se da ostanem
Milijana Magić sada skuplja snagu da se po ko zna koji put u životu suoči s posledicama događaja koji su joj život iz korena promenili.
- Ne znam kako ću dalje. Posejala sam kukuruz, imam i pšenicu. Muž me je sve naučio oko traktora, ali sada traktora nema. Primam socijalu, i to je sve. Volim ovde da ostanem, i borim se za to, ali ne vidim neku perspektivu, puta nemamo, bezbednost nemamo, upadaju u kuće maskirani ljudi. Pitaju me svi - da li veruješ policiji? Ja kažem - verujem. Ali, dva traktora nisu našli.
Selo bez nade
- Tog 17. marta su nas Italijani helikopterima iz sela iznosili. Prvo veče se iselilo selo Biča, ali Grabac nije hteo jer je vojska potpisala da nas čuva. Međutim, u neko doba rekli su da ne mogu da nam garantuju bezbednost. Od 17. marta nade za ovo selo više nije bilo - kaže Milijana Magić.
Poseta Šešelja i Vučića
- Prvo se čulo za kidnapovanje, zatim nisi smeo da ideš u svoju njivu, ali sve smo mislili da će da se smiri. Ali, malo pomalo, eto šta se desilo. Kada je počeo rat, moj muž je bio na prvoj liniji, a ja sam sa troje dece sedela kući. Svi su nekud odveli svoju decu, ali ja nisam imala više kud. Prvi dan rata meštani su sami branili selo. Sećam se da su u to vreme prvu liniju posetili Vojsilav Šešelj i Aleksandar Vučić. Tada je u Grapcu bilo najkritičnije. Za hranu se snalazio ko je kako imao. Ako nije imao, naša vojska je pomagala koliko je mogla - priča Milijana sećajući se događaja 1999. godine.
