Besane noći srpskih povratnika (2): Neopisiva sreća pod našim orahom
Potegao je revere sakoa i podigao šešir u znak pozdrava. Uz šeretski osmeh dečaka, dočekao nas je pred kapijom i predstavljajući svoja tri psa, tri verna prijatelja, proveo kroz visoku travu koju je češljao nizak vetar visoravni. Izuo je cipele kraj dovratka iznad koga se nalazila tabla sa zastavom Nemačke. Za trenutak je zastao i bacio pogled preko našeg ramena.
- Ja sam Radovan Nešić iz sela Grapca. Sin sam Marka Nešića i unuk Milutina Nešića, a ovo je moja supruga Milka - ponosno je saopštio uvodeći nas u dnevnu sobu.
U sobi je bio tek najosnovniji nameštaj, a na belim zidovima okačeno nekoliko kalendara sa slikama Isusa, rođenja Hristovog, Jovana Krstitelja. Poslednji u nizu je pokazivao 2012. godinu.
Ovde se vreme drugačije i pamti i računa, naročito od 2003. kada su se, posle tri godine provedene u Velikoj Plani, Nešići vratili na svoje ognjište.
- Sazrelo je vreme za povratak. Sa velikom radošću smo napravili kuću. Bio sam srećan i radostan što učestvujem u tome. Kako običaj nalaže, kupio sam jagnje da bih stavio glavu u temelje i poslužio radnike pečenjem. Novac za moju kuću i za celo selo donirala je nemačka vlada. Kod nas je dolazio jedan stari Nemac, Verner, i on se radovao s nama. I Nemci i drugi su davali novac i raznu pomoć, sve su to snimili da pokažu u svojim državama - priča za "Vesti" Radovan.
Italijani poklonili pse
Bračni par Nešić nema potomaka, ali su im kao članovi porodice psi koje su im ostavili italijanski vojnici. Svaki put kada Nešići odlaze od kuće, ostave hranu komšijama da nahrane njihove mezimce. Kada se vrate, njihovi ljubimci skaču od veselja.
Do sela udaljenog 11 kilometara od Kline nema prevoza, a većinom šumskim putem, za starce koji su jedini žitelji Grapca, nije ni lako ni bezbedno. Nema druge nego da u pomoć zovu mlađe komšije iz mesta udaljenih 20-ak i više kilometara. Tako i kada bi da idu po hranu i vodu, tako i kada bi do lekara.
- I vreme čini svoje. Ostario sam. Stigla 73. godina i treba ići kod lekara. Nemamo autobus, i kada idemo kod doktora moramo da molimo nekoga da nas vozi - kaže Radovan.
Milka dodaje da zato, kada se razbole, moraju u centralnu Srbiju. Zimus su oboje bili bolesni i tri meseca nisu bili u kući. Za to vreme ona je opljačkana.
- Kuća nam je bila razbijena, uzeli su frižider, šporet... Nije nam svejedno, ali ne mogu da kažem da sam videla ijednog Albanca da nam obija kuću - slegla je ramenima Milka.
Naša kuća, naša sloboda
- Pita nas naša rodbina u Srbiji, pa kako možete da idete tamo, zar ne vidite ovu situaciju? A mi kažemo, pa to je naše imanje, ne idemo ni na čiji teret, ne ugrožavamo nikoga. Verujte da on i ja žudimo za kućom kada nismo u njoj - kaže Milka Nešić.
Bračni par veselog duha ističe da kada se "sagleda račun i ono resto" nema veće sreće od metohijskog hlada.
- Kada dođem ovde, pa sednem u hlad pod ovaj orah, dođe u mene neka količina radosti koju ne mogu da opišem, ako mi verujete na reč. Sve mi bude na radost i veselje. Znam ovde na Kosovu sva sela, sve kuće, kako ko živi. Naš narod koji je došao treba da ima volju da istraje - poručio je pozdravljajući nas Radovan.
