Zavaditi Ruse i Nemce
U svom, za Evropljane ošamućujuće nedvosmislenom i jasnom govoru, Fridman na početku tvrdi da "odnosi između i Amerike i Evrope ne postoje, već samo bilateralni odnosi s pojedinim državama".
- Glavni interes spoljne politike SAD, još od vremena Prvog svetskog rata, preko Drugog i hladnog rata, bio je da spreči jedinstvenu kombinaciju nemačkog kapitala i tehnologije i ruskih bogatstava u sirovinama i radnoj snazi - objašnjava Fridman.
Pročitajte još:
* "Merkelova želi da spreči SAD da isprovociraju rat u Evropi"
* Amerika hoće rusko bogatstvo
* Rusija podelila staru i novu Evropu
Zbog toga je još 1919. godine nastala ideja da se napravi svojevrstan pojas međudržava između Nemačke i Rusije, koji je tadašnji francuski ministar spoljnih poslova Pišon nazvao "sanitarni kordon", termin poznat iz medicine, korišćen u borbi protiv zaraznih bolesti, a poljski maršal Jozef Pilsudski ga je nazvao Intermarium.
Ova tampon-zona zaista je uspostavljena, protezala se od Finske preko baltičkih država, Poljske, Češke, Mađarske i Rumunije, sve do Bugarske i imala je cilj da, zbog navodne zaštite od boljševičke opasnosti, sovjetsku Rusiju drži podalje od nemačkih teritorija.
Danas je ova ideja opet oživljena, a Amerika je ponovo posegla za idejom Pilsudskog. Osnovni razlog jeste taj što je Evropa za Ameriku u celoj računici nepoznata promenljiva, kaže šef Stratfora.
U tom kontekstu on pominje i dešavanja u bivšoj Jugoslaviji. Kako navodi, krajem aprila 2000. godine američko Ministarstvo inostranih poslova je zajedno sa spoljnopolitičkim institutom Republikanske stranke u Bratislavi organizovalo konferenciju s temom Balkan i proširenje NATO-a na istok. Na ovom sastanku je prisutnim visokim predstavnicima srednjo- i istočnoevropskih zemalja predočeno šta su ciljevi SAD.
Kao potpredsednik Skupštine Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (Oebs), sastanku je prisustvovao i poslanik Bundestaga Vili Vimer, koji je bio toliko uznemiren onim što je čuo da je odmah poslao pismo tadašnjem kancelaru Gerhardu Šrederu (pismo je inače objavljeno u knjizi "Povratak hazardera") o pravoj pozadini rata u Jugoslaviji i budućim namerama SAD. Tačke 7. i 8. kažu sledeće:
"Radi se na tome da se kroz predstojeće proširenje NATO-a, situacija u regionu između Baltičkog mora i Anadolije ponovo postavi onako kakva je bila u vreme vrhunca Rimskog carstva. Zbog toga, Poljska sa severa i juga mora da bude okružena demokratskim državama kao susedima, Rumunija i Bugarska treba da osiguraju kopnenu vezu sa Turskom, dok Srbiju trajno treba isključiti iz evropskog razvoja u svrhu osiguranja američkog vojnog prisustva".
Šta hoće Nemačka?
Poslednjih nekoliko decenija donele su poboljšanje odnosa između Rusije i Nemačke, a izgleda da su se SAD posle 200 godina uplašile da bi dve evropske države mogle ponovo da se ujedine protiv novog hegemona - njih. Ciljevi Rusije trenutno su potpuno jasni: Ukrajina ne sme da postane prozapadna zemlja, naglašava Fridman. Ono što Ameriku čini nervoznom jeste to što ne može da prepozna šta hoće Nemačka. "Kad bih to znao, mogao bih odmah da vam ispričam kako će izgledati istorija u sledećih 20 godina. Nemački najveći problem je to što je uvek u nekoj dilemi: ekonomski enormno moćna, ali geopolitički vrlo ranjiva. Nemačka nikad ne zna kako i gde da proda svoje proizvode... Oni imaju večni problem da stalno moraju da donesu neku odluku", kaže Fridman.
Ovaj plan se od tada konsekventno sprovodi.
Vili Vimer je svoje pismo Šrederu tada završio sledećim rečima: "Izgleda da američka strana u svrhu sprovođenja svojih ciljeva svesno želi i hoće da naruši globalni kontekst i svetski poredak nastao kao posledica dva rata u proteklom stoleću. Moć treba da bude ispred prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, mora da bude uklonjeno. Kad se to desilo u Društvu naroda, do Drugog svetskog rata nije bilo daleko. Razmišljanje koje svoje interese vidi na taj način može samo da se nazove totalitarnim.