I tada čovek shvati zašto je Dino Rađa na vest o Dudinom penzionisanju rekao za njega da je bio patrijarh.

Hodajući polako, nasmejan i doteran kao pravi domaćin u svojoj kući, Duda se rukovao ama baš sa svakom živom dušom koju je sreo na putu do svog sedišta i zahvalio im se na dolasku.

Mnogo decenija ranije, Duda, koji je rođen 29. oktobra 1943, bio je mladić sa Crvenog krsta koji se nije nikad plašio nikoga. Ako treba, Duda ide sam na petoricu u tučama. Nije bilo te grupe koja je mogla da ga zastraši.

Košarku je zavoleo zbog starijeg brata Slobodana koji je važio za umetnika, čoveka koji je umeo da napravi igrača od svakoga, a to je i Duda radio tokom svoje karijere.

I, kao da mu je ceo vek prošao u usklađivanju umetničkog i ratničkog dela svoje prirode. Važiće Duda za trenera čiji timovi igraju lepo, ali će lomiti table za crtanje akcija na tajm autima ukoliko se njegovi učenici ne bore.

Stvoriće brojne košarkaše, izvesti ih na put, ali i znati da ih žestoko kazni za nemar.

Legenda kaže da je kao trener moskovskog Dinama, a ima tome više od decenije, američkom igraču koji se ponašao neprofesionalno i stavljao sebe ispred tima, nasred treninga pred celom ekipom - pocepao ugovor.

Svi znaju da je Duda pravedni velikodušni autoritet, ali mu se sklanjajte ako vidi da ste folirant i lažov.

Da se ne treba sa Dudom šaliti saznao je i grčki sudija posle velike tuče na prijateljskoj utakmici Grčke i Srbije.

Postoji snimak na Ju tjubu kako je Duda prišao arbitru nezadovoljan što je svojim suđenjem doveo do tuče i održao mu kratko slovo o moralu koje začinio govoreći mu svaki čas: "Kunem ti se Bogom, ti si najgori čovek na svetu." Arbitar je morao da ćuti i gleda u stranu pred grdnjom patrijarha košarke.

Veliki trener hteo je da provede mirnu starost u svom rodnom gradu, u beogradskom naselju Medaković, gde su ulice preuske, a ljudi previše tužnih sudbina.

Ovaj strastveni golubar koji ne trpi gluposti, po majci rod i Nikole Tesle, izgradio je sebi dom u brdovitom Medakoviću na kraju grada, plaćajući sam za infrastrukturu koju danas koriste svi u tome naselju.

Kako je sam rekao, platio je već jednoj gradskoj vlasti legalizaciju, ali je onda došla druga po svoj reket. I kao pre mnogo decenija, Dušan Ivković se nije uplašio. Pridružio se protestima inicijative Ne davimo Beograd, jasno rekao u javnosti ono što niko ne sme - da je Goran Vesić, gradski menadžer, "najprljaviji igrač, specijalac kojeg opozicija ne sme da proziva, jer zna sve njihove prljave poslove i jednostavno ih drži u šaci".

A onda je podržao Sašu Jankovića na predizbornoj konvenciji održanoj, gle simbolike, u Dudinoj drugoj kući - Palati sportova na Novom Beogradu, gde je posle matičnog Radničkog nastavio karijeru u Partizanu i osvojio prve trofeje.

Tu je, jasno i glasno, bez imalo straha, zatvorio krug svog javnog rada i poručio Srbiji da ima "najgoru vlast ikada", na šta niko nema pravi odgovor, kao što nije imao ni grčki sudija onomad.

Dušan Duda Ivković je ratnik s manirima džentlmena i zna da ko misli da pobedi mora da se bori muški i po svaku cenu. Zna i da su sloboda i dostojanstvo najvažniji i da se ne sme dozvoliti "specijalcima" i reketašima da upravljaju društvom.

Znaju li to i glasači u Srbiji?

F. Simić