Tako je govorio za "Vesti" Davor Štefanek krajem leta 2014. godine, prilikom susreta posle fantastičnog rezultata na Svetskom prvenstvu u Uzbekistanu, gde je postao prvak prvak sveta u rvanju grčko-rimskim stilom, u kategoriji do 66 kilograma. Tih dana se zajedno sa svetskim vicešampionima košarkašima i trofejnim strelcima našao na balkonu Starog dvora.

I uspeo je u svojoj nameri, u trećem pokušaju na Olimpijskim igrama se domogao vrha i tako održao obećanje dato majci Đenđiki, koja je odigrala presudnu ulogu u trenucima kada je razmišljao čak i da ostavi rvanje. To se dogodilo tokom 2013. godine, kada nije bio prvi rvač Srbije u svojoj kategoriji.

Tada ga je majka zamolila da ostane u tom sportu bar još godinu dana, da se ne predaje i da pokuša da se izbori za mesto u reprezentaciji. Znala je da je rvanje njegov život. Uostalom, nije ga zaustavila ni epilepsija koja mu je konstatovana sa 13 godina, nisu ni drugi problemi.

Majku je poslušao. Dobio je drugu šansu - i iskoristio je na pravi način. Nanizao je medalje na kontinentalnim i planetarnim takmičenjima i krunisao sve zlatom na najvećoj sceni - u Rio de Žaneiru. A u svojoj kolekciji ima pregršt drugih priznanja iz juniorskih i seniorskih dana, kako u dresu reprezentacije, tako i na klupskom nivou sa Spartakom i Proleterom iz Zrenjanina, dok je Partizan vodio do titule prvaka Evrope.

Poslednjim uspehom je Davor zaslužio i mesto o kojem je sanjao - na Olimpijskoj česmi na šetalištu u rodnoj Subotici, na kojoj su imena još dva trofejna rvača iz tog grada - Momira Petkovića i Refika Memiševića, zlatnog i srebrnog sa Olimpijskih igara. Štefanek se rado seća reči Petkovića, šampiona sa Igara u Montrealu 1976, koji mu je jednom prilikom, kada je imao 20 godina, rekao da vreme leti i da učini sve kako mu posle ne bi bilo žao. Ponovio ih je i za njegov 29. rođendan, pre dve godine, 12. septembra, a dan kasnije je Davor postao svetski šampion, prvi iz Srbije posle 33 godine, kada je na krovu sveta bio Memišević.

Nažalost, Refik nije dočekao da vidi još jednog Subotičanina na pobedničkom postolju na najvećoj sceni, ali mu je Sreten Damjanović, Štefanekov trener i jedan od njegovih uzora, nekadašnji svetski prvak, još pre dve decenije nagovestio šta bi moglo da se dogodi. Pričao je Sreten više puta kako je prilikom jednog od putovanja selekcija Spartaka, u Arad, video Davora kako spava u rvačkom dresu i potom pozvao Memiševića kako bi mu rekao da je uveren da će taj dečko ponoviti njegov uspeh.

Verovatno tada ni sam nije mogao da sanja da će mnogo godina kasnije, zajedno sa Stojanom Dobrevom, odmah po završetku sada već čuvene finalne borbe, prvi zagrliti momka koji je od šeste godine, kada je prvi put ušao u salu, maštao o olimpijskom tronu u ovom drevnom sportu.

Izgleda da nije ni moglo da bude drugačije jer Davor potiče iz rvačke familije, a interesantno je i da dolazi iz kuće u kojoj je nekada živeo čuveni bokserski šampion Pavle Šovljanski. U njegovom životu je presudna podrška porodice, u kojoj su se generacije bavile ovim sportom, pa tako i njegov otac Damir i brat Danijel. Oni, majka Đenđika, rođaci, devojka, sportski saborci i drugi prijatelji sada ponosno ističu da je njihov Davor olimpijski šampion - i to u našem najtrofejnijem sportu na Igrama, u kojem nismo osvojili medalju od raspada SFRJ sve do ovog leta.

Sada je Štefanek uzor nekim novim klincima, simbol upornosti, čvrsto na zemlji i sa jasnim stavom ko je i gde pripada, iako su "neki" pokušavali da ga svojataju.

- Sada bi svi hteli da sam njihov, a ja sam ceo život u Srbiji. To je država koju volim - poručio je Štefanek.
 

P. Bajić