Kako kaže, on je u nesporazumu sa državom. Srbija od njega nikada nije kupila nijednu sliku. I pored svega toga, o svojoj zemlji nikada nije govorio ružno, jer je, kako je svojevremeno rekao, uvek poštovao reč "otadžbina".

Nedavno je u Beogradu u galeriji RTS-a otvorena izložba 13 njegovih slika velikih formata, koje su prikupljene iz privatnih kolekcija širom Srbije, a nastale su u periodu od 1975. godine do 2008. godine. To je prva velika izložba ovog slikara u Beogradu. Kako je istakao tim povodom, ponosan je što se to dogodilo baš u toj galeriji, a ne u galeriji SANU, kako su mnogi očekivali.

U mnogim intervjuima je isticao da SANU nikada nije oprostio odlaganje njegove već pripremljene pristupne izložbe, a pravo izvinjenje zbog toga nikada nije dobio. - U SANU su me dva puta odbili da izlažem. Član sam samo zato što nisam želeo da povredim Srejovića i Ćosića koji su insistirali da pristupim - pričao je svojevremeno slikar. Rođen je u Tuzli 14. oktobra 1934. godine, a u Valjevu je završio osnovnu školu i gimnaziju.

Detinjstvo pamti po svom dedi, poznatom po nadimku Đavo, koji je bio sveštenik u jednom malom bosanskom selu. Pričali su ljudi da je isterivao demone iz seljana, a Ljuba pamti da je deda često išao sam po šumama, pa je možda baš od njega nasledio pomalo osobenjački karakter. Nikada nije očekivao da će postati slikar.

U Beograd je došao sa željom da studira na Akademiji primenjenih umetnosti, da nauči da pravi plakate i živi od toga. Iako mu to ipak nije postala profesija, napravio je mnogo bioskopskih plakata, koji su mu omogućavali da besplatno gleda filmove, prema kojima je uvek gajio posebnu ljubav. Ali sudbina nije dozvolila talentu da ostane samo na plakatima, pa je nakon godinu dana na Primenjenim umetnostima izbačen sa fakulteta zbog crteža žena koje su imale neke deformitete. Njegov profesor Vasa Pomorišac je smatrao da tim crtežima "zagađuje okolinu", pa je Ljuba upisao Likovnu akademiju. Pariz je prvi put posetio kada je imao 25 godina, gde je prvi put sreo Dada Đurića. Nekoliko godina kasnije preselio se u Pariz, gde živi i radi danas. - Nisam tamo otišao iz političkih ili ekonomskih razloga, otišao sam zbog toga što je te 1963. godine nekako bilo prirodno da slikar živi u Parizu jer su tamo najbolji muzeji, galerije, najviše se vodi računa o slikarstvu, filmu. Stigao sam u Pariz sa 100 franaka u džepu i odmah sam bio impresioniran nivoom kulturnog života. Tamo je uobičajeno biti slikar, za razliku od Valjeva ili Šapca gde je slikar tretiran kao neko čudo - priča ovaj slikar.

U Pariz je stigao sa pet urolanih slika koje je prodao Marselu Terbibu i time zaradio prvi novac koji mu je omogućio da ostane u Parizu. Izuzetno je cenio filmsku umetnost. Bio je veliki prijatelj sa čuvenim rediteljom i slikarom Živojinom Pavlovićem. - On je prvi obratio pažnju na moje crteže, smatrao je da su izvanredni dok su drugi smatrali da se iživljavam. On me je uputio da čitam dobru književnost - kaže Popović. Milenko Radović pisao je o Ljubi kao o slikaru profesionalcu koji je u duši amater.

Ljuba je smatrao to svojevrsnim komplimentom.

- Amater je ljubav, žar za egzekucijom. Milenko je to dobro primetio, ja sam sačuvao taj žar koji sam imao kao dete prema stripovima i knjigama. Nikad nisam smatrao da sam umetnik, ta reč me je izbezumljivala, smatram da sam majstor svog zanata - kaže Ljuba Popović.

Tematika njegovih slika uglavnom su ispijena ženska tela, glave bez lica, raspadnute forme, fragmentizovani predmeti i elementi arhitekture. Pozadine su najčešće pejzaži iz kojih izbijaju neobična svetla, fantastično bilje i ruševine. Neke od njegovih najpoznatijih slika su "Tragedija u metalnoj šumi", "Mlečni put", "Plavi manastir" i mnoge druge.

                                                                                                           A. Vučićević