Marina Maljković rođena je 26. septembra 1981. godine u Beogradu. Prva asocijacija na detinjstvo joj je film "Žikina dinastija". Porodica, babe i dede i ujka.

Od pete godine živela je po svetu, ali su uvek uspevali da babe i dede sa obe strane smeste zajedno u avion da dođu kod njih. Najviše se radovala kad ide u Liku. Ponosna je na svoje ličke korene, s obzirom na to da je njen otac Božidar Boža Maljković, inače jedan od najboljih košarkaških trenera, poreklom iz Otočca u Lici.

- I s očeve i s majčine strane vučem ličko poreklo. U tatino rodno mesto Otočac ređe sam išla, a najviše sam volela jedno malo mesto koje se zove Lička Kaldrma. Moja familija posle "Oluje" došla je u Srbiju, žive u Apatinu i okolini.

U Ličkoj Kaldrmi je bila železnica, vojska i dve prodavnice. I to je sve. Kao klinci krali su dnevnike s redom vožnje, upisivali pogrešno vreme, krali su železničarima kape, sveske. Volela je da ide i u Vodice, kraj Šibenika, gde su imali vikendicu.

Na put po Evropi krenula je s roditeljima od pete godine, a 1999. godine su se razdvojili. Roditelji su otišli u Španiju, brat Nebojša u Francusku, a ona se vratila u Beograd i tu završila trenersku školu.

- Od pete godine živela sam van Beograda. Prvo u Splitu, pa u Barseloni, Limožu, Atini, Parizu. Išla sam u razne škole, u francusku, u američku dok smo živeli u Atini i Parizu. Planirala sam da upišem studije psihologije u Americi, ali onda je bilo bombardovanje Srbije, pa sam rešila da se baš tada vratim u Beograd - priča Marina.

Kada je živela u Limožu, u školi niko od dece nije hteo da priča sa njom zato što nije znala francuski jezik. Išla je u strogu francusku školu, najbolju u tom mestu. Prvih pet meseci niko nije hteo da joj se obrati. Komunicirala je samo s razrednom i profesorkom engleskog. Ipak, za pet meseci počela je da priča francuski, ni sama ne zna kako.

- Valjda sam ga progovorila od muke. I to ne da sam počela da pričam, nego da rasturam! Imam sluha za jezike.

U Beograd su iz inostranstva dolazili na svaka dva meseca. To je bilo veoma važno za nju. Bilo je bombardovanje, završila je američku srednju školu i rešila da se vrati. I do dana današnjeg nije otišla iz Beograda. Govori španski, francuski, grčki, engleski, ima francuski pasoš.

- Košarka je došla slučajno. Nisu to bile moje tinejdžerske želje. A slučajno sam otišla na jedan košarkaški trening. I to je bilo to.

U četvrtoj godini srednje škole bila je deo pozorišne trupe u Parizu. Statirala je u filmu s Robertom de Nirom i Katarinom Vit! Stariji brat Nebojša završio je filmsku režiju u Parizu, pa je sigurno uticao na njenu ljubav prema pozorištu. U Parizu se Marina posvetila i fotografiji.

- Fotografisanjem sam se bavila poslednje godine srednje škole. Obilazila bih ceo Pariz u potrazi za što boljim snimkom. U takvom gradu imaš milion i jednu mogućnost da napraviš sjajnu sliku.

Pre nego što je postala trener, Marina je igrala košarku, a počela je u Splitu.
- Plan mi je bio da igram košarku i završim psihologiju. Čim sam se vratila u Beograd 1999. godine, potpuno slučajno upisala sam trenersku školu.
Onda je otišla u halu na trening košarkašica Ušća. Pratila je treninge, prošlo je nekih sedam dana od prvog pojavljivanja kad je prvi trener ekipe rekao: "Ej, idem na dva-tri dana na neki put, da li ti možeš da preuzmeš ekipu?" Pristala je i od tada nije prekidala trenerski poziv. Iako je proputovala svet i živela u velikim i lepim gradovima, za nju Beograd nema alternativu.

- Beograd je jedan, jedini i prvi. Imam stan u Parizu, francuski pasoš, ali suvišno mi je da dokazujem patriotizam.

Uz nju uvek ide priča, kafanica i tamburaši.
- Jednom sam imala popriličnu svotu novca u džepovima, i otišla sam u kafanu na muziku, pa sam rekla kumi da sam izgubila pare! Uh, imala sam dosta ludosti. Razne stvari sam radila zbog ljudi koje volim. Umem da obiđem čitavu zemlju samo da dođem do poklona za nekog.