Nije dostigao njegovu slavu kao igrač, ali je za samo tri godine ušao u anale srpskog fudbala - kao trener.

Veljko je rođen 21. avgusta 1977. godine u Strumici, gde je otac Blagoje upoznao Sofiju, sestru golmana Blagoja Istatova. I pošto su tokom leta fudbaleri Partizana uglavnom bili na pripremama ili putovanjima, Sofija se porodila u rodnom gradu, na jugu Makedonije.

Žive u Rušnju, podno Avale, gde je Blagoje napravio kuću i gde je podizao decu - Sašu (iz prvog braka), Veljka, Aleksandru i Nikolu. Tu je Veljko prohodao, a maltene čim je stao na noge, počeo je i da igra fudbal.
A gde bi drugo nego u Partizanu, gde mu je otac stekao slavu. Možda je, međutim, činjenica da ima slavnog oca bila preveliki teret, pa je prerano, pre nego što je napunio 18 godina, otišao u Španiju, u želji da se dokaže sam, pre nego da u Partizanu igra zato što je sin popularnog Paćka.

Imao je tek nešto više od 16 godina kad ga je trener Ljubiša Tumbaković poveo na pripreme s prvim timom, zajedno sa već afirmisanim Nađom, Miloševićem, Ćirićem i Bjekovićem juniorom. I to pamti kao trenutak kada je postao igrač. Međutim, od 1995. se otisnuo u Marbelju, pa za 10 godina igrao u više navrata za Atletiko iz Madrida i Majorku, kao i Oviedo i Tenerife.

Iz tog perioda i danas pamti muk više od 90.000 ljudi, posle čega se prolomio gromoglasan aplauz, kad je te magične noći na Nou Kampu zatresao mrežu Barselone. I to tako što je u trku perfektno primio loptu, kao da je magnetom privukao i zalepio za nogu, a onda poslao neodbranjiv šut.

- Kao mali, a fudbalom sam počeo da se bavim već sa šest godina, nisam mogao da dočekam jutro da bih ustao, otišao na trening ili utakmicu. Kao stariji sam obećao sebi da se neću povući sve dok me bude držao taj osećaj ushićenja i ljubavi prema fudbalu, na kakve god prepreke nailazio jer mi je on više od posla. On je moj stil života. Nije me nikada prošao, ali su majka priroda i određene okolnosti učinili da jednog dana stavim tačku na igranje - govorio je Veljko.

Ostao je bez oca 9. decembra prošle godine, bez svog Duleta (majka ga je stalno zvala Dušan, ili dušo moja), kako je Veljko istakao opraštajući se s njim na grobu. A pre smrti, u jednom intervjuu, Blagoje je govorio o sinu:

- Veljko će biti veliki trener, ako ne poludi! Preokupiran je fudbalom, stalno nešto kucka na kompjuteru, piše, analizira... Elokventan je i prati nove trendove. Često ga tako prekinem, nešto ga pitam, a on me gleda belo i samo odgovori: 'A? Molim? Šta?' Shvatim onda da je u svom svetu, da radi, analizira, i da me, u stvari, i ne sluša pomno. Sreću me ljudi, komšije, na ulici ili u prodavnici, čestitaju mi na njegovom uspehu sa mladima. A meni oči pune suza, drago mi je...

Igrao je Veljko još u Hanoveru, Rubinu iz Kazanja i Filadelfiji, ali se skrasio u Madridu, gde živi sa suprugom Hajdanom (komšinicom iz Rušnja) i četvoro dece - tri kćerke (najstarija ima 13, a najmlađa dve godine) i sinom Stefanom.
Ima u fudbalu mnogo zavidnih i sujetnih, ali nema ama baš nikoga ko bi o "malom Paunu" rekao ijednu lošu reč. Jer, ne samo da je veliki sportsta, već i izuzetno korektan, lepo vaspitan i kulturan. A to najbolje ilustruje Veljkov odgovor na pitanje koje su to reči koje govore sve o njemu:

- Ja sam entuzijasta koji ima poštovanje prema drugima i sebi, isto tako i odgovornost. Čovek od poverenja i neko na koga ljudi mogu da se oslone.
Žali, međutim, što nije imao mentora, to jest nekoga ko bi mu, svojim iskustvom i znanjem, pomogao da bude još uspešniji. Treneri su ga, kaže, učili tehnici i taktici, sam je radio na fizičkoj i mentalnoj pripremi, ali mu je nedostajala osoba koja bi ga vodila kroz profesionalni život, koji se ne odvija samo na terenima i u svlačionici, i uticala na druge dimenzije njegove ličnosti. Ističe da su tatini saveti nešto sasvim drugo, a da je sazreo u Španiji, daleko od svog Blagoja.
Uprkos tome, postao je i ličnost i trener za svako poštovanje, ne zbog rezultata već zbog svoje posvećenosti fudbalu, koji kao da mu teče u venama.