Naime, nekadašnji selektor Srbije i doskorašnji trener Sampdorije seo je na klupu kluba iz Milana nakon što je Filip Inzagi dobio otkaz.
Siniša je pre dve godine kao seletor reprezentacije rekao da će napustiti klupu nacionalnog tima ukoliko se predsednik Fudbalskog saveza Srbije Tomislav Karadžić povuče sa te funkcije. Međutim, Mihajlović je otišao, a Tole je ostao.
Siniša Mihajlović rođen je u Vukovaru 20. februara 1969. godine. Potiče iz radničke porodice. Dete je iz mešovitog braka.
Otac Bogdan je Srbin iz sela Kukujami, kraj Srpca, kod Banjaluke. Majka Viktorija je Hrvatica, pa se sa setom se seća proslava dva Božića. Otac je vozio teške kamione i radio u Građevinaru. Porodica je živela u Borovu Selu i često su roditelji odvajali od usta da bi njemu i mlađem bratu Draženu priuštili sve što žele. Otac mu je kupio kožnu fudbalsku loptu kad je imao četiri godine i otad se od nje nije odvajao.
Išao je u srednju medicinsku školu i bio skoro odličan đak, ali su to, kako kaže, promenila česta odsustvovanja s časova zbog fudbala. Čak je pao na popravni kod matematičarke, koja to nije opravdavala. Zbog straha od matematike upisao je i završio srednju obućarsku školu. Tu matematika nije bila bauk. Kao jedan od najtežih trenutaka u životu ističe poslednji odlazak u Vukovar i Borovo Selo, 1992. godine.
- Video sam porušen grad i nisam mogao da pronađem svoju kuću. Plakao sam zbog toga. Do 17. godine sam živeo tamo i sve je bilo izbrisano kada sam se vratio.
Zvali su ga Siniša bombarder, Zvezdin tobdžija, ali i Barbika, zbog smeđih uvojaka. Dugu kosu je, kako je jednom priznao nosio, kako bi sakrio klempave uši. U nacionalnom timu odigrao je 63 utakmice i postigao devet golova. Bivši igrač Borova, Vojvodine, Crvene zvezde, Rome, Sampdorije, Lacija i Intera, i dalje je rekorder u italijanskoj Seriji A po broju postignutih golova iz slobodnih udaraca kojih je bilo 28. Imao je jedinstven šut, silovit i precizan u isto vreme. Bio je opasniji po protivničke golmane kada je izvodio slobodne udarce s veće udaljenosti. Najčešće ih je matirao s 25 i više metara. Prgavi Srbin, kako su ga nazivali mnogi novinari, poznat je i po incidentima na terenu. Na Svetskom prvenstvu 1998. godine u Francuskoj pljunuo je u usta Jensa Jeremisa, a u italijanskoj ligi pljuvao je Patrika Vijeru i Adrijana Mutua, koga je posle pada na zemlju i šutnuo.
Za Italiju su vezani i počeci njegove trenerske karijere, pošto je posle asistiranja velikom prijatelju Robertu Mančiniju u Interu bio trener Bolonje, Katanije i Fjorentine. Apeninsko poluostrvo donelo mu je neizmernu radost i na privatnom planu. Oženio se poznatom italijanskom voditeljkom Arijanom s kojom ima petoro dece. Ljubav sa tadašnjom zvezdom RAI televizije buknula je na prvi pogled. Upoznali su se preko zajedničkih prijatelja u jednom rimskom restoranu. Atraktivna Italijanka batalila je karijeru.
Građanski brak su 1996. godine sklopili u Rimu, a 2005. godine venčali su se i u manastiru u Sremskim Karlovcima. Na pozivnicama za venčanje napisali su da ne žele poklone, već da umesto toga svi koji nameravaju da im nešto daruju pomognu Domu za nezbrinutu decu Dečje selo u Sremskim Karlovcima. Arijana i Siniša imaju ćerke - 18-godišnju Viktoriju, 16-godišnju Virdžiniju, kao i sinove 15-godišnjeg Miroslava, 13-godišnjeg Dušana i osmogodišnjeg Nikolasa. Siniša ima i vanbračnog sina Marka.
- Od samog početka, kada je došao na svet, dobio je moje prezime i ja ga izdržavam. Živi u Italiji i brinem se o njemu kao i o ostalih petoro, s njim provodim manje vremena, ali se čujemo telefonom, dolazi kod mene, zajedno idemo na odmore. Normalno funkcionišemo, uporedio bih to sa decom razvedenih roditelja koji su u dobrim odnosima.
S osmehom naglašava da su deca njegov hobi i da polako pravi svoj mali fudbalski tim. Može se pohvaliti činjenicom da je pročitao sve od Ive Andrića.
- Možda sam po tome jedinstven među fudbalerima. Za to je zaslužan moj nastavnik književnosti u Borovu Blago Bilić, koji mi je rekao da sam jedini fudbaler na svetu koji je pročitao sve Andrićeve knjige.
Naglašava da i sto godina živi u Italiji, u Srbiji se nikad ne bi osećao kao stranac.
- Kakva god da je, Srbiju volim najviše na svetu i tako će ostati. Nekako, u Srbiji mi je vazduh drugačiji, nema takvog nigde.
S. Đurić