Dragan Bujošević rođen je u Beogradu 1954. godine. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka, smer novinarstvo, u vreme kada nisi mogao biti novinar u "Politici" ako nemaš fakultet. Bio je glavni urednik "Evropljanina" i "Politike", a radio je i u NIN-u kao novinar i zamenik glavnog urednika. Autor je sjajnih tekstova u NIN-u i kultne TV emisije "Nije srpski ćutati". Iz "Politike" je morao, kako kaže, da ode 1989. godine zbog politike, iako je godinu-dve pre toga dobio godišnju nagradu najstarijih novina na Balkanu.

- Otišao sam zato što su urednici "Politike" po nalogu političara prestali da poštuju osnovna pravila novinarske profesije. Ruku na srce, političari su odlučili i da se vratim u "Politiku" 2008. godine kao glavni urednik, kao što su odlučili i da odem iz nje 2013. godine. Bitno je da su mi ostale čiste ruke i da nisam izgoreo. Jer sa političarima je kao sa kaminom - priđeš suviše blizu, zapali ti se kaput, udaljiš se mnogo, smrzneš se.

I iz NIN-a je odlazio i vraćao mu se. Bio je novinar i zamenik glavnog urednika. Između dva boravka u ovim novinama bio je glavni urednik "Evropljanina". Dok je pisao za NIN i knjigu "Peti oktobar - 24 časa prevrata", Bogoljub Karić ga je pozvao da radi emisiju na BK televiziji. Prvo što je naučio na televiziji, kaže, jeste da biti poznat ne znači i dobro raditi svoj posao.

- Naravno, možeš da budeš poznat i da dobro radiš svoj posao, ali i ne moraš da ga dobro radiš, ali si poznat. A od Bogoljuba Karića sam naučio još jednu stvar, da te drugi neće poštovati ako ne poštuješ sebe. Kada mi je prijatelj pokazao koliko se zarađuje na reklamama u mojoj emisiji, rekao sam Bogoljubu da tražim dva puta veći honorar. Dao mi je dva puta više nego što sam ja tražio. "Bogoljube, hvala, ali si mi sada rekao da sam magarac", kazao sam mu.

"Uči, Bujke", odgovorio mi je. Odličan odgovor.

Posle samo šest meseci emitovanja emisije "Nije srpski ćutati", čije je ime smislio Aleksandar Tijanić, Bujošević je dobio tada najprestižniju TV nagradu "Dimitrije Duda Timotijević", kao i onu koju je dodelila Fondacija braće Karić, a potom i njemu veoma dragu "Staše Marinkovića" dnevnog lista "Danas".

- Ali, ako danas napišem loš tekst ili napravim lošu emisiju, džaba sve nagrade. Zato sam u drugom razredu gimnazije odlučio da budem novinar, shvatajući da je to profesija koja te tera da svaki dan trčiš trku, prvu i najvažniju sa samim sobom, a potom i sa ostatkom sveta.

Poznati novinar odlično barata i varjačom, s putovanja donosi stotine začina i nacionalnih kuvara iz kojih sve recepte obavezno proba kod kuće, ali pošto obožava kinesku hranu, nju najčešće sprema. Opsednut je začinima, pa je tako jednom iz Njujorka dovukao tri velike kutije kejdžauna, kardamona i zrna anisa. Voli pijace, ali mu je najdraža Kalenićeva jer je tu nekad stanovao.

- Kao klinci smo tu krali lubenice. To je bio neki oblik inicijacije. Ako si muškarac, onda ukradeš bostan i odneseš ga starijim momcima iz kraja. Bilo je relativno lako dokazati se jer nas nikada niko nije ozbiljno pojurio.

Uzrok strasti prema kuvanju su, najverovatnije, dve žene, Sofija Loren i Ivana Anojčić, poznata beogradska novinarka, s kojom decenijama deli dobro i zlo.

- Francuska kuhinja je fascinantna, ali i suviše komplikovana. To što oni rade bukvalno je nauka, a mene sve više privlači jednostavnost, odnosno, skuvati brzo i namirnicama ne promeniti svojstva. Italijani su dostigli savršenstvo, jela su im laka i ekonomična, i sigurno su zbog toga toliko zastupljena u svetu.