Rođen je u selu Pačetin kod Vukovara, a posle završetka rata u Hrvatskoj preselio se u Novi Sad gde je živeo slobodno sve do jula 2004. kada je bez traga nestao. Pre sukoba u Hrvatskoj radio je kao magacioner pogona VUPIK-a u rodnom selu gde je dogurao i do funkcije predsednika Mesne zajednice.

U proleće 1990, kao kandidat Saveza komunista, Stranke za demokratske promjene, izabran je za odbornika u Skupštini opštine Vukovar. Zatim je pristupio Srpskoj demokratskoj stranci, gde je vrlo brzo napredovao. U martu 1991. već je bio predsednik Opštinskog odbora Vukovara, član Glavnog odbora i Izvršnog odbora SDS-a u Kninu i potpredsednik Regionalnog odbora SDS-a za Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem u Pakracu. Pre toga bio je član SDP-a Ivice Račana. Kako su se gomilali problemi u raspadajućoj državi, Hadžićev uticaj bio je sve veći. Javno je tražio da Slavonija ima svog predstavnika u najvišim telima i da ravnopravno učestvuje na međunarodnim konferencijama. Na povratku s jednog od sastanaka srpskih lidera, Hadžić je na Plitvičkim jezerima pretučen i uhapšen prilikom akcije hrvatskih snaga, i na intervenciju Josipa Boljkovca, odveden u Zagreb gde mu je pružena lekarska pomoć. Ubrzo je pušten na slobodu, i to uz intervenciju ljudi iz vrha hrvatske policije.

Tadašnji ministar hrvatske policije Josip Boljkovac u knjizi "Istina mora izaći van" naveo je da je Hadžić bio deo mreže ljudi s hrvatske i srpske strane kojima je zadatak bio da podstiču sukobe i da je tako sarađivao s hrvatskim vlastima. Hadžić nije propustio i da se bavi biznisom koji se mahom svodio na masovnu seču i prodaju slavonskog hrasta i američkog oraha. Sudeći po solidnoj imovini koju je imao u Novom Sadu gde se kasnije preselio sa porodicom, dobro mu je išlo. Ništa lošije nije živeo ni posle, čak je jedno vreme radio i kao savetnik u Naftnoj industriji Srbije. Po nekim tvrdnjama, Hadžić je uoči sukoba u Hrvatskoj zagovarao mirno rešenje i bio na strani onih koji nisu želeli da bude rata.

- Ja sam samo mali čamac privezan za veliki brod - tako je početkom 90-ih Goran Hadžić odgovarao na primedbe ljudi iz tek formirane Republike Srpske Krajine.

Tako je poslednji haški begunac, prešao put od magacionera do predsednika Republike Srpske Krajine. Iz politike se povukao posle Erdutskog sporazuma 1995, a 2004. za dlaku je izbegao hapšenje kad je u Beograd stigla zapečaćena haška optužnica. Prema zvaničnom saopštenju srpskih vlasti, Hadžić je uhapšen u fruškogorskom selu Krušedol. Tereti se zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja po individualnoj i kolektivnoj odgovornosti. Pred put u Hag, bilo mu je omogućeno da poseti nepokretnu majku Milenu u Novom Sadu. Tokom njegovog sedmogodišnjeg skrivanja preminuo mu je otac Branko.

- Posebno ga je zanimalo da li je tata pre smrti tražio da ga sahranimo u našem Pačetinu. Rekla sam mu da nije i da smo ga zato i sahranili u Kamenici, ali je ostalo nekako nedorečeno da li ga treba preneti u rodno selo - rekla je Goranova sestra Goranka Meseldžija posle jedne posete bratu.
Pored sina Srećka i ćerke Ivane, koje ima iz braka sa suprugom Živkom, Goran ima još i ćerku Milicu iz vanbračne veze sa Borislavom M. Pred odlazak u Hag, Hadžić je tražio da ga osim zakonite supruge poseti i ljubavnica s detetom!

- Ne, ona ni za koga od nas nije tajna, štaviše, tata je Ivanu i mene, sve do 2004. godine kada je pobegao, s vremena na vreme vodio da se vidimo sa Milicom - rekao je jednom prilikom Srećko Hadžić.

Supruga Živka nije hajala za Goranov dvostruki život:

- Ja sam mu jedna jedina, zakonska žena.

U Ševeningenu nije imao posebnih želja, a jedino što je imao u svojoj ćeliji jeste televizor.