I to nije prvi put... Dežurnim kritičarima Terzić je smetao i ranije. Prozivali su ga što je u reprezentaciju zvao ovu, a ne onu igračicu, kako to vodi utakmice, što sada gura onu malu, a MVP mu sedi na klupi? Pa čuli su od čoveka kome je poznanik ispričao da na njegovim treninzima vlada vojnička atmosfera! I, kako to da se sve oko njega menja, a eto taj apsolutista, i mrgud, ma pravi mračnjak, opstaje godinama? Mora da ima neka debela leđa - "znalački" će reći čovek poznaniku koji će to preneti rođaku, a ovaj proširiti dalje, najsigurnijom i najbolje razrađenom mrežom među Srbima - "radio milevom".

Pritom, niko nikad nije pomislio da je odbojkaški čarobnjak sa 20-godišnjim selektorskim stažom možda promenio sastav zato što je procenio da mu neka igračica u datom trenutku više odgovara. Da utakmice vodi bolje od svih, a da se ne smeje i ne skače od radosti zato što je u mislima već u sutrašnjem danu i treningu. I da se ta "mala" koju je na Svetskom prvenstvu pre četiri godine ubacio umesto Jovane Brakočević zove - Tijana Bošković. I da je sada najbolja odbojkašica planete.

A što se tiče vojničke discipline... Možete li da zamislite kakve bi bile posledice haosa i samovolje na treninzima, pripremama, utakmicama? Ko bi za to odgovarao? Pa, zna se, samo selektor.

Pošto ništa od toga ne dozvoljava već uporno radi ono šta zna i ume, pošto čvrstom rukom vodi i kontroliše sve što se dešava u i oko državnog tima, Terzić je do juče malu i u ženskoj odbojci nepoznatu državicu doveo do statusa velesile. Usput je doneo 17 medalja sa velikih takmičenja. Uključujući olimpijsko srebro, dva evropska zlata i zlato i bronzu na Svetskim prvenstvima.

"Dobro, a kako ga nije sramota da medalju uruči Vučiću?" - opet će neko.
To, ruku na srce, ne možemo da komentarišemo. Stvar je ličnog opredeljenja i izbora. I lične odluke. Taj gest, da se predsedniku države pokloni medalja sa Svetskog prvenstva - ili njena kopija, što je verovatno bliže istini, nekome se sviđa, a nekome ne. I služiće sutra Terziću na čast, u ovom ili onom pogledu. Ali, na osnovu toga ne bi trebalo da se donosi sud o stručnosti, pa ni o ličnosti "večnog" selektora ženske odbojkaške reprezentacije. Više govori o sistemu u kojem živimo i u kojem je, dnevna politika, ušla u sve sfere života.
Ovo nije odbrana Terzića, jer bi se on, da smatra da je potrebno ili važno, branio mnogo bolje.

Reč je o nekadašnjem odbojkašu, profesoru fizičkog vaspitanja, pa uspešnom treneru juniora Crvene zvezde, koji je do tančina isplanirao karijeru u muškoj odbojci. Ali jednog dana u kancelariju ga je pozvao Aleksandar Boričić i namenio mu vođenje - Zvezdinih odbojkašica.
- Bolje da mi je rekao da iskopam kanal - otkrio je Terzić.
Kad je Zvezdi doneo titulu u eri dominacije Zakočovog, užičkog Jedinstva, igračice su otišle kod Boričića i rekle: "To je to. Mora da ostane."
I ostao je. Pa postao selektor. Pa doneo svetsku medalju. Pa još jednu. I još jednu. I, naravno, počeo je da smeta svakome koji na takve metode i takve uspehe nisu navikli.

Ali, na to se ne obazire. Najvažnije su mu - njegove devojke.
- Kako izdržavam sa toliko žena s kojima radim? Imate li vi ženu? Kako vam je s njom? Tako je i meni, ali puta 14 - kaže.
Šta kažu odbojkašice? Da su od njega sve naučile. Da mu veruju bez zadrške. Da bi za njega u vatru i u vodu.

To je, na kraju, jedino važno. Zato, izdržite bar do Tokija. I pustite Terzića da donese još jedno odličje.

Aleksandar Stanković