Crkveni velikodostojnik, u narodu omiljen pod nadimcima Griša Maradona (zbog ljubavi prema fudbalu) i Džordž Kluni Hercegovine (naočit i stasit), rođen je 17. decembra 1967. kao Mladen Jevrić-Durić u Vareš Majdanu, od oca Zdravka, radnika, i majke Savke. Oboje su rodom iz sela Planinica. Od dva porodična prezimena 1977. odlučili su se za Durić.

Duhovno je čedo vladike Atanasije Jevtića. Ispričao je da kao osamnaestogodišnjak razmišljao o tome da se oženi. Ali, javila se misao o monaštvu.

Kao student Bogoslovskog fakulteta bio je jedan od vođa studentskih demonstracije protiv Miloševića 1992. godine.

- Imali smo iluziju da možemo da zaustavimo rat. Ali sam brzo shvatio da nismo u mogućnosti da išta konkretno uradimo. A oduvek sam imao takav karakter - ako nešto ne mogu da uradim, onda potpuno odustajem od toga. Nikad nisam mogao stvari da radim napola. U međuvremenu, na samom početku rata moj rođeni brat je bio ranjen i jedva je preživeo. Život su mu spasli ljudi koji su ga 14 sati nosili kroz šumu do bolnice na Palama. Onda je prenesen na Banjicu i tu mu je spasen život. Tog dana su mi poginuli kum i njegov otac i jedan vrlo dobar prijatelj. Usred te revolucije doneo sam konačnu odluku, otišao u manastir Ostrog i tamo se zamonašio.

Na vladičanski tron u Hercegovini ustoličen je sedam godina kasnije. Po mnogo čemu se razlikuje od ostalih episkopa. Svi mediji su u junu prošle godine objavili da je u pravoslavnoj crkvi u Bijelom Polju kod Mostara organizovao zajednički iftar za vernike muslimane.

- Mi smo to oduvek imali, biti komšije i prijatelji, poštovati drugoga, njegovu veru i život, jer kako u protivnom očekivati da nas neko poštuje. Kako da ne budemo takvi kad i na svim stranama imamo dobre ljude. To nas oplemenjuje i ovo je nešto najnormalnije. Čudno mi je sve ovo, ali izgleda da je sve što je normalno - čudno - jednostavno je objasnio, dodajući da je sve bolje od podozrenja i mržnje.

Nedavno je izjavio da otvaranje zemalja u Zapadnoj Evropi privlači ljude i da je stoga nemoguće sprečiti odlazak mladih koji ga presreću na ulici i pitaju "hoće li biti rata". Iznenadio je i javnost kad je u intervjuu za TV Hram jasno i glasno rekao:

- Više puta sam rekao da ne treba graditi toliko crkava, jer imamo bolnice u kojima nema peškira, nema papira, gde je sve zapušteno, teško je gledati sve to, jer i to je na neki način odraz naše crkve.

Dodao je i da će uprkos brojnim kritikama nastaviti da često nosi farmerke i oblači se kao civil, te da će i dalje igrati fudbal, obrazlažući to time da se ne plaši razlikovanja. Okušao se i kao pisac. U decembru 2017. promovisao je knjigu "Preko praga", priče o dobrim ljudima tokom rata. Na pitanje novinara koliko je važno i za pisca i za čoveka da vežba oko za detalj, objasnio je da je to stvar vežbe:

- To je ozbiljno pitanje. I to je stvar vežbe. Kad smo bili monasi u Tvrdošu, vladika Atanasije nam je govorio da je pažnja više od pola čoveka. Onda smo mi imali potrebu da pazimo na sve što se oko nas događa. Jedan moj sveštenik kaže da imam đavolje oko, da čim dođem u crkvu prvo zapazim gde nešto fali. Poznata je reč svetitelja Jefrema Sirijskog, da ko prezire sitnice, taj propada...