Ivo je rođen 20. oktobra 1958. godine, na Dan oslobođenja Beograda. Dete je iz mešovitog braka Hrvata i Srpkinje. U detinjstvu je preboleo reumatsku groznicu, a kasnije hepatitis, tako pazi na svoje zdravlje. Praktikuje posebne biodinamičke vežbe koje su osmišljene za ruske plesače još u 20-im godinama prošlog veka, odlazi u duge šetnje, navodno ide da spava kad padne mrak, a ustaje u 5.30.

U Beogradu je počeo da uči klavir u sedmoj godini, a u desetoj je održao prvi koncert na Kolarcu. Posle se seli u Zagreb, pa u Moskvu, gde je završio školovanje na čuvenom Konzervatorijumu Čajkovski. U Moskvi je sreo poznatu gruzijsku pijanistkinju 21 godinu stariju od njega, Alisu Kazaradze. Njihova pedagoška i umetnička saradnja pretvorila se u emotivnu vezu, a posle venčanja živeli su u Londonu do njene smrti 1996. godine.

Nakon gubitka voljene žene neko vreme se povukao iz javnosti. Alisa je bila i ostala njegova muza i večna inspiracija. Kada je došla u njegov život imao je samo 17 godina. Pet godina nakon Alisine smrti oženio se sa Ute Šnajder s kojom je bio pola decenije u braku.

U vrh svetske pijanističke orbite, osim talenta, 1980. godine lansirao ga je skandal na prestižnom Međunarodnom takmičenju "Frederik Šopen", kad je zbog njegovog isključenja čuvena Marta Argerič napustila žiri, a Ivu proglasila genijem. Prvi je među umetnicima dobio titulu Uneskovog ambasadora dobre volje.

Spada u zvezde koji brinu i o obrazovanju mladih umetnika. Shodno tome, u Hrvatskoj je 1986. osnovao Fond za mlade muzičare, a u SAD Međunarodno pijanističko takmičenje koje pobedniku visinom stipendije omogućava razvoj u vrhunskog solistu. U Nemačkoj je osnovao festival, koji je nazvao po sebi.
Posle Alisine smrti izrađivao je nakit. Nikad nije bio voljan da iznosi detalje iz svog privatnog života. Retko je davao izjave i intervjue. Nije voleo da priča ni o mlađem bratu Lovri, takođe pijanisti. Nikad nije bio na njegovom koncertu. Jednom prilikom kad su ga novinari pitali da li mu smeta kada u publici zvoni telefon tokom koncerta, rekao je: "Zvonjava mobilnih telefona mi ne smeta. Na jednom mom koncertu u Rimu umro je čovek 1994. godine. Ja sam nastavio da sviram."

Poznat je i po otkazivanju nastupa u poslednji čas. Još se prepričava izjava jednog važnog francuskog menadžera kojem su nakon takvog otkaza predlagali da u Pogorelićevom terminu publici ponudi neko drugo veliko ime. Odgovorio je: "Nipošto! Pa meni je važnije da na plakatu piše da je Pogorelić otkazao, nego da bilo ko drugi svira."

Prati ga glas zlopamtila, teškog, ekscentričnog, kapricioznog i nepristupačnog čoveka, koji je u komunikaciji hladan, a ponekad i odbojan, pa ga neki zovu ludim genijem. Ne živi glamurozno, iako ima nekoliko stanova i kuća širom Evrope i sveta. Iza često hladnog i odbojnog nastupa, kako kažu osobe bliske Ivi, krije se čovek blistave inteligencije i odličan kuvar. Sve to ga to čini jednim od najintrigantnijih pijanista današnjice.

Sonja Đurić