Po jednom je to uspeo sa Partizanom, Huventudom, Real Madridom i Fenerbahčeom, a pet puta je kao trener doveo grčki Panatinaikos na tron Evrolige.

Šampion u duši, Želimir Željko Obradović rođen je 9. marta 1960. u Čačku. Završio je srednju tehničku školu, a za nacionalnu selekciju zaigrao je relativno kasno, u 28. godini na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. godine. U medijima se često pojavljivala informacija da je Željko u mladosti važio za navijača Crvene zvezde, ali je Obradović to više puta demantovao.

- To jednostavno nije istina. Priča je ovakva: mene je pokojni otac odveo na prvu utakmicu u životu protiv Zvezde u Čačku. Dok smo čekali utakmicu, naišao je Dragan Kapičić i moj otac, koji je bio zvezdaš, pitao me: "Sine, hoćemo li da navijamo za Zvezdu?" Odgovorio sam mu: "Naravno da nećemo, ja navijam za moj Borac." Oduvek sam voleo Partizan i možda najviše zbog Kiće koji je Čačanin. Gledao sam fudbalske utakmice Zvezde sa mojim kumom i najboljim prijateljem uz Savovića, doktorom nauka i profesorom Slavišom Putićem koji je zvezdaš. Išao sam s njim na utakmice, ali nisam zvezdaš. To je izmišljotina - rekao je svojevremeno Obradović.

Svoju ljubav prema crno-belim bojama potvrdio i pre tri godine kada je Fenerbahče gostovao na turniru u Zadru i kada je jedan od novinara rekao da je Obradović "zvezda gde god se pojavi".

- Nisam ja Zvezda, ja sam Partizan - odgovorio mu je tada Obradović.
Obradovićev nadimak je Žoc, a dobio ga je kada je imao 13 godina.

- Kada je 1973. godine Kićanović, kao član reprezentacije SFRJ, postao prvak Evrope, mi klinci jako smo se palili na košarku jer je Kićan bio naš Čačanin. Šutirali smo do iznemoglosti, a kada bi lopta ušla "bez koske" mi bismo vikali "svaka cepa". Kako je meni to dosta dobro išlo, jedan mi je prijatelj rekao da sam Željko Obradović Cepač, a to je vremenom preraslo u Žoc. Danas me tako zovu i jako volim taj nadimak - kazao je Obradović.

Kaže da se jednog očevog saveta naročito seća.

- Otac me je naučio nečemu, a to je: "Poštuj ljude ako želiš da i tebe poštuju." To je najvažniji savet koji sam ikada dobio i to nikada neću zaboraviti - rekao je Obradović jednom prilikom.

On priznaje da mu je najveći poklon, koji je ikada dobio, bio jedan bicikl kojim je mogao da ide do hale koja je bila malo udaljena.

- Mislim da više nikada neću moći da osetim radost tog intenziteta kao kad sam dobio taj poni bicikl. Naravno da su mi radost moja deca, žena, prijatelji, utakmice koje dobijem. Na kraju, šta je sreća? Sreća je da budeš zadovoljan tu gde si, da provodiš vreme s onima koje voliš i da znaš da postoji onaj ko i tebe voli i poštuje te.

Ne krije da čezne za Srbijom, Beogradom, Čačkom, Zlatiborom...

- Kada imam slobodan dan, nemam dilemu kuda da idem. Dešavalo mi se da dođem iz Atine u nedelju uveče i da nisam ni ulazio u stan, nego pokupim društvo, izađemo i u ponedeljak ujutru u šest sati se vratim u Atinu. Provedem tih 12 sati sa onima koje volim. Tako ja gledam na Srbiju, da što više vremena provedem u njoj.

Oženjen je Vesnom, ima ćerku Anju i sina Đorđa.

Z. Simonović