Srbija deponija za đubre Evrope

Мада је познато да је Србија једна од еколошки три најугроженије државе на континенту, не постоји карта опасних места са локацијама где се налази нуклеарни отпад за који држава тврди да је „привремено ускладиштен“. Постојеће депоније имају статус државне тајне. Примера ради, напуштени рудник уранијума Кална, који је чувао нуклеарни отпад, вођен је под шифрованим називом „Предузеће бр. 3″. Крајем прошле деценије, врх ондашње власти донео је одлуку да радиоактивни отпад из целе Србије размести на 16 локација, у три региона. Овај посао је одмах проглашен „државном тајном“. Реч је била о акцији „трајног складиштења“ радиоактивног отпада! Једино Војводина није била обухваћена овим планом. У исто време, дешавале су се и сеобе отпадног мат-еријала, радијума 226, из Института за онкологију и радиологију Србије, Института за медицину рада „Др Драгомир Карајовић“ и из тадашњег „НИС Нафтагаса“, а све је финансирала Међународна агенција за атомску енергију. Јавност никада није дознала где је тај отпад смештен. Такође, до данас није познато да ли су и у којој мери поштовани сви безбедносни прописи у погледу хидро-геологије, геологије, сеизмике и других параметара, у региону одлагања радиоактивног отпада. Наиме, и стручна јавност и закон говоре да таква локација мора да буде удаљена најмање десет километара од насељеног места и да испуњава све еколошке стандарде.

Неколико добро упућених извора говоре да су неке локације одлагања нуклеарног отпада одавно познате те да су у питању Алексиначки рудници, јаме испод Соколских планина код Крупња, напуштени рудник испод Старе планине у општини Књажевац, па чак је, истина као „могућа локација“, поменута и планина Рудник, у сред питоме Шумадије! У почетку се сматрало да ће радови на изградњи нових складишта нуклеарног отпада у Србији трајати између пет и седам година, те да ће коштати око 30 милиона евра. Наравно, рок градње је знатно продужен, цена је била све већа, а посао никако да се заврши. Ни последња Тадићева влада није обавила тај посао, а стигли су Вучићеви „стручњаци“ који су одмах успоставили правило, да за што краће време треба отети што више пара. Тако су се сетили да су напуштени поџемни војни објекти, напуштени рудници или гранитне стене, идеални за „издавање у закуп“, страним извозницима нуклеарног отпада. Мада је још пре пет година подигнута узбуна око средстава за финансирање „збрињавања“ атомског отпада, до данашњег дана је мало шта урађено. Ислужени гориви елементи и други радио активни отпад, налази се расут широм Србије, на разним локацијама. Опасност је утолико већа, што не постоји нека прецизна, централна база података, где се све радиоактивни отпад налази и у којој мери. Наиме, оно што је нека претходна влада прогласила за тајну, то је и остала тајна за сваку следећу која је дошла. Истом погубном филозофијом, руководи се и Вучићева влада.

На жалост, уз нуклеарни отпад увек се у близини некако нађе и течни отровни индустријски и хемијски отпад који истиче у речне токове или на пољопривредно земљиште, а медицински отпад (и то онај радиокативни), завршава чак и у градским контејнерима, необезбеђен. Ретко се деси да се неко због тога побуни. У протеклих неколико година, упамћено је само да су се пољопривредници у Бачком Петровцу побунили јер велики комбинати на њиве бацају амбалажу од хемијског ђубрива, која такође садржи радиоактивне супстанце. Незапажено је прошла и вест да је у селу Теочин на Сувобору сакривено више од 100 буради са радиоактивним мат-еријалом. Али, мештани тврде да ово није једина таква „депонија“ на Сувобору. Неколико метара испод земље, у Бистрици (општина Пријепоље) налази се радиоактивни отпад! Мештани су приметили да је на оближњем тунелу (некадашњем складишту погонског горива), више пута мењан катанац на улазу, да је ноћу понекад упаљено светло на улазу те да се виђају неке њима непознате особе које надгледају тунел и околину. У овом крају је последњих година упадљиво увећан број канцерогених обољења.

Тунел је, иначе, дугачак неколико километара, залази дубоко испод Потпећког језера, и многи мештани су сведоци како су годинама велики шлепери само ноћу довозили мат-еријал на градилиште. Неко време је и тамно жута мутна вода истицала из њега и делимично бојила реку Лим. Међутим, нико са сигурношћу не може да тврди које честице је та вода садржала, пошто никакве анализе нису рађене. Општина Пријепоље, на чијем терену се све то налази, углавном се правдала чињеницом да је у овом случају „војска надлежна“. Инспекцијски преглед последњи пут обављен је 2005. године, и тада је лаконски констатовано да је „објекат празан“. Завод за јавно здравље „Тимок“ у Зајечару, пре неколико година вршио је испитивања нивоа радиоактивности око рудника, и констатована је њена повећаност. Поред простора за прераду руде, некада је постојала брана која сакупља отпадни радиоактивни муљ и песак из прерадних вода. Прилив великих вода са оближњих брда временом је допринео пуцању те бране, тако да се сав муљ и песак излио у корито Трговишког Тимока, који се спаја са Сврљишким Тимоком и чини реку Тимок. Околно становништво је након пуцања рударске бране и наноса песка који су чинили део корита реке користило овај песак за изградњу својих кућа! Тако су себе зазидали радиоактивним мат-еријалом, што је нагло довело до појаве неизлечивих болести и повећања смртних случајева.

Из извештаја који је сачинила једна група стручних лица, види се да је реч о опасно контаминираном подручју, мада о томе нема никаквих ознака или писаних упозорења: „… Крећемо се стазом ка рударском окну напуштеног рудника уранијума „Габровница“. Одједном, бројач нашег уређаја, блокирао је на 1200 микросиверта. Имамо осећај да смо прошли поред неке пукотине у земљи из које избија зрачење. Брзо се удаљавамо. Ресетујемо наш мерни уређај. Долазимо до самог отвора рудника! У дубини окна видимо обрушену земљу која је затворила улаз. Бројач опет показује повећно зрачење, пет пута веће од нормалног. Из урушеног рударског окна истиче вода. Мештани кажу да интензитет воде из окна варира. Окно није зазидано…“

Наравно, проблем опасних мат-ерија и радијације у непосредној близини Београда, није решен исељењем нуклеарног горива у Русију, јер је двадесет контејнера препуних радиоактивног отпада, само пребачено из старих хангара Х1 и Х2 (у коме и даље остао да лежи радиоактивни отпад скупљен са свих локација некадашње Југославије), у нови објекат Х3. У званичним изјавама говори се како се у хангарима Х1 и Х2, чува радиоактивни отпад настао у научним истраживањима, индустрији, медицини, а да је Хангар Х1 затворен, препун и да га је затворила Агенција за заштиту од јонизујућег зрачења и нуклеарну сигурност. Опасне радиоактивне мат-ерије из хангара Х1 и Х2, крију у себи и Кобалт 60, који се користи у индустрији, медицини, научним истраживањима, а делом га има и у радиоактивним громобранима. Његовом евентуалном крађом и злоупотребом, могла би да се изради „прљава бомба“, а слична опасност прети и од евентуалне крађе „цезијума 137″. У непосредној близини објекта Х3, налази се мања, такође нова зграда која се води под називом Безбедно складиште јаких извора (БС). У њеним просторијама се чува и муниција на бази осиромашеног уранијума, којом је НАТО из авиона А-10 бомбардовао током рата 1999. године. До пресељења је ова „тековина“ НАТО чувана у хангару „Х2″. У новом складишту, чува се у контејнеру „под евиденцијом“, с обзиром на то да садржи уран.

Јавно предузеће Нуклеарни објекти Србије (ЈП НОС) у свему овоме доприноси само својом нестручношћу. Узгред, треба напоменути да до данашњег дана није познато колико се Тадићева Влада задужила код комерцијалних банака задужила да би основала ЈП НОС, мада та „операција“ никаквог смисла није имала, тим пре што је све деликатне послове могао да обави Институт Винча, који једини има све дозволе и стручни кадар. Али, дебеле апанаже чланова Управног одбора овог ЈП, биле су важније и од струке и од еколошки угрожене државе и њених грађана. Радници Винче смислили су једну циничну опаску, да због свега овога, „зраче позитивном енергијом“. Суседна Република Хрватска, нашла се у априлу прошле године пред проблемом, шта ће да уради са својим нуклеарним отпадом, па је њеним стручњацима пало на памет да га продају Републици Српској, тачније, општини Двор на Уни, за неколико милиона евра! Наиме, просторним планом Хрватске предвиђено је да се нуклеарни отпад из Хрватске, заиста ускладишти у овој општини, јер Хрватска мора да преузме своју половину радиоактивног уранијума 235 из нуклеарке „Кршко“, о чему су се Загреб и Љубљана договорили пре 15 година. Народ се у Двору озбиљно побунио, а врх власти у Загребу се сетио да ангажује Милорада Пуповца, лидера водеће српске странке у Хрватској, да оде и убеђује људе у корист од овога посла. Забележена је Пуповчева „дипломатска“ изјава која је требала да одобровољи Србе из Двора: „…Наш задатак је да им помогнемо да донесу најбољу одлуку без страха и присиле. Треба проценити колика је штета и корист“. И док се у Хрватској и БиХ за овакве ствари не може избећи учешће јавности, оних који су највише погођени разним „селидбама“ нуклеарног отпада, у Србији је највећи део тога сакривен. Где је шта пресељено, колико је коштало, ко је колико пара од тога узео и чије ће здравље дугорочно да страда због тога. Ништа од тога јавност не зна, док нешто не „процури“, а и тада се државне институције и режимски медији побрину да се све брзо демантује и заташка.