Oružje kojim se Rusi ponose

Ми смо осећали истину да су наши дедови преживели и победили у највећем рату у историји света. Ми смо готово физички осећали светлост истинитости своје вере. Нисмо могли да се не дивимо лепоти, снази, дубини и вишестраности своје културе засноване на темељу блиставе, иако веома сурове државности. Видели смо како топлота те културе упркос хланој бешћутности ледених громада. Поносили смо се руским генијем који је први размакао границе наесељног света. Али, све је то до одређеног тренутка било расути мозаик. Чинило се да руска цивилизацијска матрица не може бити привлачна свету и да постепено губи популарност и у самој Русији, неповратно тонући истовремено у вртлог културне и политичке хегемоније Запада и демографске хегемоније Истока. Једини идентитет који је преостао Русима био је да се осећају повређеним.

А онда смо одједном осетили таласе културне експлозије, у коју у првом тренутку нисмо могли да поверујемо. Олимпијада 2014. године изненада је подсетила свет на величину и лепоту руске културе. На то да ће без нас свет постати досаднији. Затим је уследило чудо Руског пролећа — фантастично преплитање одушевљења, осећања реванша, бола због спаљене Одесе, напетости и ужаса крваве борбе Новоросије открило је нашу значајну животну снагу. Русија се нашла сама против целог света. Заправо, у првом тренутку се чинило да је сама. И први пут се после много деценија није уплашила. Запад, који је деценијама, вековима без грешке притискао дугмиће руске душе, одједном је изгу-био контролу. Водећи се жељом да удари по „самољубивом диктатору Путину” и „Русима који га подржавају и живе у прошлости”, Запад је покушао да организује бојкот прославе 70-годишњице Победе, прибегавајући при том некаквим типично балтичким триковима, недостојним Англосаксонаца.

Протоколарни, политички коректан догађај, који би неизбежно био ода „савезничком духу антихитлеровске коалиције (па, зар нису пре годину дана поводом 70-годишњице искрцавања у Нормандији седели за истим столом Путин и Порошенко — и ништа страшно), изненада се претворио у интензивни симболични конфликт. Цео Стејт департман се из петних жила трудио да нико од светских лидера не дође на нашу параду. Толико да се отиманје око броја оних који ће доћи и оних који ће бојкотовати претворило у „поморску битку”. Присуство нашим свечаностима било је иста таква политичка демонстрација, као и неприсуствовање. Испоставило се да Русија има довољно свесних и храбрих пријатеља и на Западу и на Истоку.

МУП Немачке и цела Жечпосполита водиле су партизански рат против руских бајкера, које негде у чешком Брну дочекују као тенкисте-ослободиоце. Рат две велике европске државе… с бајкерским клубом. За оне који се поносе умећем да делују преко западних невладиних организација – то је фијаско. Запад је објавио Русији велики симболички рат поводом рутинског историјског јубилеја. И глатко га изгу-био. Меморијални комплекс у Москви Поклонаја Гора Русија се представила свету као снажна војна држава која поседује супермодерно оружје — видели смо „Армату”, несаломиви херојски борбени дух – Моторолу на паради у Доњецку и са увереношћу у светост своје ствари посматрали како се Шојгу крсти испод иконе Спаситеља испод истоимене куле.

Ова земља има утицајне савезнике који су способни да пошаљу своју војску (за сада симболично) и не мало оних који јој желе добро у самом западном блоку. Међутим, још импресивнији од параде, тачније интеракције парада у Москви и Доњецку, био је Бесмртни пук. У том маршу грађана, који је окупио милионе људи у целом свету, видео се онај кључни смисао који наш народ придаје 9. мају. Рат је прекинуо милионе животних нити, милионе заувек угашених родовских наслеђа и сећања. Али, утолико је важнија свака веза, свако сећање које се сачувало. Сећање као победа постојања над непостојањем и живота над смрћу. Док памтимо хероје тог рата — док они постоје у нашем свету, постојимо и ми, њихови потомци. Дан победе, за који се чинило да ће са одласком ветерана изгу-бити свој значај, досегао је, чини се, нове метафизичке висине, постао је одређена филозофија.

То просторно-временско окупљање целе земље — од Камчатке до Севастопоља, од прадедова до праунука око заједничке идеје, заједничког подвига и у заједничкој љубави производи једноставно очаравајући утисак. Он је толико јак да су се наши вечити носиоци шипка у џепу понели чудно. Једна позната жена-бард је једноставно слагала, рекавши стотинама хиљада људи са портретима рођака да су их довезли аутобусима и марицама. Када се увече земља окупила око телевизора, она је, уместо традиционалног „празничног концерта”, добила грандиозни балет, упоредив с прошлогодишњим олимпијским који нас је очарао, па чак и бољи од њега по емоционалном интензитету. Тај балет, чија је главна тема била Шостаковичева Лењинградска симфонија аранжирана војним песмама које свако зна напамет, још једном је подсетио да је велика руска култура — култура оних који се боре. Много тога је било маестрално, понешто – не баш, али је генерално тај празник демонстрирао саме могућности војне културе као симболичког језика, као шифре којом се може записати практично било која актуелна порука (као, на пример, порука Одеси пренета путем војне песме). Други пут у годину и по дана Русија користи своје најстрашније оружје — велику руску културу и, надам се, са ништа мањим успехом. Дуго су нам говорили да Русија нема универзалистичку идеологију која је способна да се носи са Западом и да стога без неокомунизма или нечег сличног немамо шта да тражимо. Учесници тог спора су заборавили да није примарна апстрактна идеологија, већ стил, начин живота, симболичка средина.

„Руски свет”, како се испоставља, није апстрактна концепција, већ систем симбола, енергија смислова и одређена емоционална интонација. Штавише, испоставило се да је руски културни стил не само виталан, већ и способан за експанзију. Ето с каквим се проблемом суочио западни покушај да изолује Русију уочи 9. маја. Испоставило се да се ради о нечем већем од локалног празника једне нације, коју је Запад изгурао до положаја „земље-отпадника”. Ради се о одређеном виђењу света и начину пристојног живота. На крају крајева, стил који се у Русији формирао поводом Дана победе тиче се и послератне „три срећне деценије”. Епохе купљене крвљу жртава рата, када је живот био релативно миран, уметност још увек имала класични стуб-носач, породични односи били природни, човечанство генерално ишло узлазном линијом, а подела моћи између суперсила била гаранција ако не праведности, онда бар наде у праведност. То конзерватино доживљавање стварности било је у добром смислу речи кудикамо привлачнији модел од оне фанатичне утопије помоћу које Запад данас уништава ред и благостање у читавим регионима, стварајући на путу назад паклене фантоме типа Исламске државе.

Русија је током последње године доживела експлозивну културну синтезу која је довела до тачке разумевања себе и стицања самопоштовања у овим победничким данима . Разбијене крхотине су се истопиле и прековале у складну целину, у јасне контуре бољег живота који Русија може да обезбеди како себи, тако и свету. Да се буде човек. Да се чувају живот и сећање. Да се ослања на веру. Да се обезбеди напредак за човека, а не уместо човека. Да се не дозволи гажење свог достојанства. Да се тежи душевности и једноставности. Све то изгледа као добар избор у односу на дехуманизацију од стране „цивилизације-лидера” која губи хегемонију. Тај избор је већ сада привлачан не само Русији.