Kiša novčića od pokojne bake
Mišel Mekdaglas, fotograf iz Halovela u Americi, podelila je svoju čudesnu priču o preminuloj baki koja je raznežila ljude širom sveta. Evo kako ona glasi: Kada sam imala svega 10 dana, dobila sam upalu pluća i umalo sam umrla. Mama i baka i deka su unajmili medicinsku sestru da dežura kraj mene. Nikad nisam razmišljala o tome kako su platili tu sestru, a kada sam već odrasla deka mi je pričao o tome.
- Mit, tvoja baka je radila trostruke smene u fabrici cipela da bi pomogla tvojoj mami da plate sestru. Dolazila je kući krvavih prstiju od šivenja. Na brzaka bi ih oprala i dotrčala do tebe. Eto, toliko te je volela - rekao mi je.
Moj svet počeo je da se urušava kada su joj rekli da boluje od kancera. Ali, u njenom maniru, par godina se lavovski borila i kancer se povukao. Zato smo pre dve godine svi bili iznenađeni kada se ispostavilo da se rak vratio, i da joj nema spasa. Ja, moja majka, moja sestra i dve tetke smo se smenjivale i stalno bile sa bakom.
Poslednja noć koju je baka provela pri sebi bila je baš tada kada sam je ja čuvala. Smejale smo se, naručile smo kinesku hranu i gledale televiziju. Pričale smo o neprofitnoj organizaciji koju sam osnovala u njenu čast. Nazvala sam je "Smeši se kroz oluju". Držala sam je za ruku, i rekla joj: Bako, kada odeš na nebo, šalji mi mnogo novčića da bih znala da si blizu. Nasmejala se i rekla mi: Važi se, Mit.
Samo dva dana kasnije, umrla je, baš na Dan zahvalnosti.
Odmah nakon njene smrti, počela sam po kući da nalazim novčiće. Ne pričam o par kovanica, pričam o desetinama. Pretvarale su se u stotine kovanica. Rekla sam i mami za taj naš razgovor i pokazala joj novčiće.
Kako nisu prestajali da se pojavljuju, na kraju je mama kroz smeh rekla: Mišel, bolje da si joj tražila novčanice od po 20 dolara.
Ali, novčići su savršeni, jer sam baš njih tražila. Kad god nađem neki, nasmešim se i šapnem: Hvala ti bako! Volim te.
Novčiće sam nalazila svuda - u sobi koju sam taman usisala, ispod tuša, u jednoj kutijici koju sam joj nekad poklonila. Sve sam ih čuvala u najvećoj tegli koju sam mogla da nađem.
Ukras u obliku srca
Četiri godine nakon njene smrti, shvatila sam šta želim da uradim sa novčićima. Uz pomoć mog supruga, napravili smo tablu od starih dasaka i pažljivo počeli da lepimo kovanice.
Dok sam ih lepila, plakala sam jer su mi navirale lepe uspomene sa bakom. Srce. Morala sam da zalepim novčiće u obliku srca, jer je to najsavršeniji oblik duboke ljubavi koju sam ja osećala prema baki.
Onda sam uzela jednu njenu staru čestitku, muž ju je skenirao i dobili smo i ukras za tablu - njen potpis i njene želje upućene meni. "Mnogo ljubavi i poljubaca, baka."
