Podigao spomenik samom sebi
Milanovački lekari, profesori, sudije, učitelji, činovnici, oficiri bili su redovni gosti hotela Srpski kralj i kafane Jovičića bašta, koja je jedina u Gornjem Milanovcu imala lepu letnju baštu sa puno zelenila, sa specijalitetima sa roštilja i muzikom. Najpoznatiji gradski boemi bili su kafedžija Dodo, Kićo Petrović, Desimir Žižović Buin, autor i crtač čuvenog stripa "Mirko i Slavko", Đorđe Nosonja, bankar Puniša, dr Milojević, Šogo, Beli Žicar Makljan... Jedini je danas u životu 83-godišnji Svetomir - Cigo Vujović.
- Uh, bila su to baš lepa vremena. Znali smo da u kafanama sastavimo i po tri dana, ali niko od nas nije bio pijanac. Dobro, dešavalo se i da se napijemo, ali nismo u kafanama bili zbog pića već zbog druženja, razgovora, šala, inaćenja i zbog duhovitog nadmudrivanja bez ikakve namere da neko bude uvređen. Istina, dešavalo se da u kafani sastavimo i po nekoliko dana, ali vremena su bila takva - bili smo mladi, a i imalo se novca za takav boemski život i to nikako na štetu porodice.
Rusi pod stolom- Obilazio sam ja u Rusiji muzeje, trgove i pozorišta, ali sam voleo da vidim i ruske kafane. Tako, uđem u neku kafanu, a neka braća Rusi me ošacovali kao stranca i pomislili da mogu da piju mufte. Ponude mi da pijemo za opkladu i ja, naravno, prihvatim. Počnemo da pijemo vodku, ja se taman zagrejao, kad oni popadaše pod sto. Naravno da mi je bilo žao braće Rusa, ali oni nisu znali da je Cigo Vujović iz Srbije u Rusiju došao dobro pripremljen i utreniran za kafanski život. Od tada se u milanovačkim kafanama za nekog ko može mnogo da popije više nije govorilo da pije kao Rus, već da pije kao Cigo u Moskvi. |
- Zapravo, svi mi boemi, kako nas danas zovu Milanovčani, bili smo dobri domaćini i porodični ljudi i sada tvrdim da smo u to vreme bili intelektualna elita grada - priseća se Svetomir, kojem je supruga Slavka oprostila sve te boemske grehe, iako tvrdi da se o sedmu božju zapovest nikada nije ogrešio.
Crveni moskvič
Svetomir kaže da je od malena bio okrenut prema istoku, prema Moskvi. Svi znaju da je bio rusofil, ali malo je onih koji znaju da Cigo nikada nije bio član Saveza komunista, iako je nekoliko puta bio predlagan i isto toliko puta je eskivirao da primi člansku knjižicu jer mu je, kako kaže, kafana bila bliža karakteru i duši.
- Moj najbolji kafanski drug je bio Desimir Žižović Bujin. E, kakav je to drugar i boem bio, mnogo smo se voleli, ali smo se stalno inatili i svađali. Vidiš, Bujin je voleo četnike, a neko vreme je i bio u četnicima na Ravnoj gori gde im je ispisivao zidne novine, a ja od malena voleo Ruse. E, da napakostim Bujinu jedne godine prodam livadu koju mi je poklonio stric i kupim novog moskviča, i to crvenog i to je bio treći ili četvrti automobil u Gornjem Milanovcu u to vreme.
- Bujin je tada bio toliko ljut na mene da nedelju dana nije hteo sa mnom ni reč da progovori, ali kako je vreme prolazilo dopalo mu se da tim crvenim moskvičem obilazimo kafane. I kasnije mi je Bujin zamerao što sam kupio moskviča crvene boje, ali ja sam mu se odužio tako što sam ga stalno peckao zato što mu kao četniku ne smeta da crta strip "Mirko i Slavko", a dušu sam mu pojeo kada je smislio onaj čuveni razgovor između Mirka i Slavka: "Mirko, pazi metak", a Mirko mu odgovara: "Hvala, Slavko!" - priseća se Svetomir svojih boemskih dana.
Kako bi sebi i društvu oko sebe dokazao koliko je privržen "majčici Rusiji" Cigo Vujović je šezdesetih godina prošlog veka odlučio da otputuje u Rusiju i da se svojim očima uveri u ono što mu je srce osećalo.
- Nisam se prevario što sam išao u Rusiju jer sam se nagledao božje lepote, a najviše su mi se dopali njihovi spomenici. Kada sam se vratio, svojoj kafanskoj bratiji saopštim kako bi bilo lepo da i ja imam bronzani spomenik. Kako sam to rekao, slikar Ilija Drašović predloži da mi uradi lik u gipsu za balon rakije od pet litara, livac Boban Radivojević se prihvati posla da me za istu količinu rakije izlije u bronzi, a Bujin, naravno, bez njega nije moglo ništa da se uradi, sebe predloži da nadgleda i primi radove, ali ako priznam da se udvarao nekoj njegovoj simpatiji. Naravno, iz mesta slagah Bujina i u ime sklopljenog posla tri dana smo ostali u kafani - objašnjava Cigo kako je došao na ideju da sebi za života podigne bronzanu bistu.
Šumska pijanka
Iako je to bio kafanski dogovor, posle nekoliko meseci posao oko izlivanja Cigove bronzane biste bio je završen. Valjda je bio jedini čovek u tadašnjoj Jugoslaviji, osim Tita, koji je imao takav spomenik. Međutim, pojavilo se pitanje gde postaviti spomenik i gde će pogled bronzanog Ciga biti uperen.
- Odlučio sam da spomenik postavim na svojoj livadi na Velikom vrhu na Rudniku odakle puca pogled na sve strane sveta. Što se tiče pogleda, imao sam izričitu želju da mi pogled bude usmeren tačno ka Crvenom trgu u Moskvi, a zadnji deo leđa, da ne kažem neki teži izraz jer nije primeren za ovu priliku, da u inat Bujinu bude okrenut prema Londonu.
- Za ovaj posao sam angažovao svog brata Dobrivoja koji je sa svojom ekipom geometara više od nedelju dana nešto razmeravao i merio, a mogli su sve to da urade za dva sata, i kada su mi popili osrednje bure rakije i pojeli nekoliko jagnjadi, obavestiše me da su posao završili. Onda okupim svoje prijatelje i drugove iz kafane, bilo nas je jedno pedesetak, Bujin održa takav govor da i ja zaplakah, a zatim opštom šumskom pijankom otkrismo moj spomenik koji već 44 godine čuči na tom vrhu. Eto, on tamo, a ja još ovde, ali već odavno daleko od kafane i kafanskih priča jer je vreme milanovačkih boema odavno prošlo. Ponekad samo svratim u kafanu da osetim miris i atmosferu i prisetim se Bujina, Doda, dr Pavlovića, Šoga, Đorđa Nosonje, koji su se već davno preselili u sećanje.
