Običaji za tri dana božićnog slavlja
Hristovim rođenja počela je hrišćanska era, a od tada svet počinje i sa brojanjem godina. U sećanje na rođenje Isusa Hrista još od doba apostola ustanovljen je veliki praznik Božić.
Sveti Jovan Zlatousti kaže da je Božić izvor za sve hrišćanske praznike, jer da nije bilo Hristovog rođenja, ne bi bilo ni krštenja ni vaskrsenja. Vreme oko Božića, praznika rađanja novog života, dece i detinjstva, očinstva i materinstva, čini se najlepšim i najsvečanijim periodom u celoj kalendarskoj godini. Dani kojih se vrlo često sećamo iz detinjstva vezani su najčešće za običaje, koje u krugu porodice poštuje gotovo svaka kuća.
Mir Božiji, Hristos se rodi – uobičajeni pozdrav na Božić
Božić se u početku nije slavio 7. januara kao danas. Tek se u četvrtom veku Hristovo rođenje odvaja od Bogojavljenja i po Gregorijanskom kalendaru slavi 7. januara, a 25. decembra po starom Julijanskom.
Običaj je da se na Božić ljudi umesto uobičajneog pozdrava, pozdravljaju sa “Hrstos se rodi” i “Vaistinu se rodi”, a nijedan praznik nema više narodnih običaja koji su se održali do danas. Oni se razlikuju na teritoriji Srbije u zavisnosti od kraja, ali su najzastupljeniji polaganje badnjaka, zastiranje domova slamom, kvocaje i pijukanje, mešenje česnice i dolazak položajnika.
Po starom kalendaru obeležavaju ga još ruska, ukrajinska i gruzijska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija, Sveta gora, koptska crkva u Egiptu, kao i nepriznate crnogorske i makedonska crkva. Sve ostale hriščanske zajednice vreme računaju po Gregorijanskom kalendaru.
Badnjak u znak sećanja na politeizam
Slavljenje Božića počinje dan ranije, na Badnji dan, kada se u kuću unosi badnjak. Prema verovanju, badnjak se unosi kao sećanja na život mnogobožačkih Srba, kod kojih je postojao bog Badnja, čiji se kip deljao iz drveta. Kad su Srbi primili hrišćanstvo, oni su svog starog boga Badnju bacili u vatru, a kako im je bio vrlo drag, taj običaj ponavljaju na svako Badnje veče. Badnjak na jednom kraju namažu medom koji deca ližu, da bi time pokazala koliko im je sladak i drag.
Crkva, međutim, badnjaku daje novi smisao – simboliše drvo koje su pastiri doneli u Vitlejemsku pećinu i naložili ga kako bi ugrejali Devicu Mariju i njeno dete. Uoči Božića slamom se posipa pod u kući, čime se dom pretvara u pećinu u kojoj se rodio Hristos.
U krugu porodice
Božić je porodični praznik i traje tri dana. Drugog dana Božića pravoslavni vernici obeležavaju Sabor Presvete Bogorodice, a treći dan je posvećen Svetom prvomučeničku i arhiđakonu Stefanu. Prvog dana Božića ne ide se u goste. Izuzetak je položajnik, prvi i jedini gost u kući, koji bi trebalo da donese sreću, napredak, radost i ljubav, pa porodice nastoje da za položajnika izaberu neku blisku osobu, dobronamernu prema ukućanima.
U jutranjim satima domaćice mese česnicu, vrstu pogače. Taj kolač dobio je ime po reči čest koja znači deo, jer božićni ritual podrazumeva lomljenje česnice. Pravi se od belog brašna uz obavezno stavljenje novčića, a onaj ko ga pronađe, biće srećan cele godine. Zatim sledi ručak, kada je obavezno da cela porodica bude na okupu. Trpeza bi na Badnji dan trebalo da bude bogata i mrsna, a glavno jelo je uglavnom pečeno prase.
Rođenje Hrista prema “Svetom pismu”
Prema Mateju i Luki, Isus je rođen u judejskom Vitlejemu. Rodila ga je Devica Marija. Naredba Oktavijana Avgusta primorala je Mariju i Josifa da napuste svoj dom u Nazaretu i odu u kuću Josifovog predaka Davida. Nakon što je Isus rođen par je bio primoran da iskoristi jasle umesto kolevke, jer nisu mogli da nađu smeštaj u gostionici. Po Luki, anđeo je objavio Isusuovo rođenje duhovnim vođama koji su došli da se poklone novorođenom detetu. Matej govori o mudracima koji su doneli darove Isusu kao novoronđetu, nakon što su pratili zvezdu za koju su verovali da je znak da se rodio kralj svih Jevreja.
