Objašnjena sva iskustva “vraćanja iz mrtvih“
Ljudi koji su doživeli ovakvo iskustvo smrti najčešće ga opisuju kao da im je duša napustila telo, da su putovali prema izvoru svetlosti i da su prešli u neku drugu stvarnost, prožetu ljubavlju i blaženstvom.
Istraživanja agencije Galup pokazala su da ih je doživelo oko tri odsto Amerikanaca. Ali ona nisu karakteristična za neko određeno društvo već su zabeležena u mnogim kulturama sve od drevne Grčke. Zanimljivo je, međutim, da nisu sva povezana sa stvarnim pragom između života i smrti. Naime, prema jednom istraživanju od 58 pacijenata koji su doživeli iskustva blizu smrti čak 30 njih nije bilo u stvarnoj opasnosti da umre, iako su uglavnom svi mislili da jesu.
Jedno novo istraživanje nedavno je otkrilo da postoje moguća objašnjenja svih različitih elemenata takvih iskustava.
"Mnoge pojave koje se povezuju s iskustvima blizu smrti mogu se logično objasniti', rekao je voditelj istraživanja, neuronaučnik Din Mobs iz "Medical Research Council Cognition and Brain Sciences Unit" na Kembridžu.
Osećaj da smo mrtvi
Osećaj da smo mrtvi nije ograničen na iskustva blizu smrti. Tako su na primer pacijenti koji boluju od tzv. Kotardovog sindroma, odnosno sindroma "hodajućeg leša" uvereni da su mrtvi. Ovaj sindrom se razvija tokom neke teške traume, na primer u poodmaklim fazama tifusa i multipl skleroze, a povezuje se s nekim delovima mozga kao što su parijetalni i predfrontalni korteks – parijetalni je uobičajeno uključen u procese koji zahtevaju pozornost, a predfrontalni je povezan s iluzijama kakve su primećene u psihičkim bolestima poput šizofrenije.
Izlazak iz tela
Osećaj da je naše svesno biće izašlo iz tela uobičajen je tokom isprekidanog sna koji uvek prethodi padanju u san ili buđenju. Na primer paraliza sna, osećaj da smo paralizovani dok smo još uvek svesni spoljašnjeg sveta, zabeležena je kod 40-ak odsto svih ljudi, a povezana je i s halucinacijama koje mogu da rezultiraju osećajem lebdenja iznad vlastitog tela. Jedno istraživanje iz 2005. godine otkrilo je da se vantelesna iskustva mogu nemerno pokrenuti stimulisanjem desnog temporoparijetalnog spoja u mozgu.
Susreti s mrtvima i vraćanje filma života
Prema novom istraživanju, predstavljenom u časopisu "Trends in Cognitive Sciences", čak i vrlo neobična iskustva smrti, kao što je susret s mrtvim osobama, imaju naučno objašnjenje.
Na primer, ljudi oboleli od Parkinsona često vide duhove, pa čak i čudovišta jer ta bolest uključuje poremećaj u funkcionisanju dopamina, neurotransmitera koji može da izazove halucinacije.
Kada je reč o karakterističnom ponovnom proživljavanju trenutaka iz vlastitog života, odgovoran bi mogao biti tzv. locus coeruleus, središnji deo mozga koji oslobađa noradrenalin, hormon stresa koji se u velikim količinama luči tokom trauma. Locus coeruleus je snažno povezan s delovima mozga koji posreduju između osećaja i pamćenja kao što su amigdala i hipotalamus.
Osećaj blaženstva
Novo istraživanje takođe pokazuje da neki lekovi i droge izazivaju euforiju koja je uobičajena u iskustvima sa ivice smrti. Jedan od takvih je i ketamin koji takođe može da pokrene osećaj izlaska iz tela i halucinacije. Ketamin deluje opijajuće na mozak, a prirodno postaje aktivan kod životinja koje su izložene napadu. Mobs smatra da to pokazuje da bi ozbiljne traume mogle da podstaknu ovaj aspekt iskustva na ivici smrti.
Svetlo na kraju tunela
Jedno od najpoznatijih iskustava s ruba smrti jest doživljaj da se kroz tunel krećemo prema blještavom svjetlu. Iako konkretni uzroci ovog iskustva još uvijek nisu potpuno razjašnjeni, poznato je da tzv. tunelski vid nastaje kada je dotok krvi i kisika u oči smanjen, a problem mogu izazvati ekstreman strah i gubitak kisika koji su svojstveni trenutku smrti.
Problemi istraživanja iskustava na ivici smrti
Naravno, ne bi bilo primereno zaključiti da Mobsovo istraživanje daje konačne odgovore na pitanje kako tačno nastaju razni doživljaji iskustava blizu smrti - ono samo nudi moguća, razumna objašnjenja. Naime, kliničku smrt, traume, ekstreman strah ili neka druga stanja koja ih mogu izazvati teško je objektivno naučno istraživati jer ih nije moguće sistemski reprodukovati i pratiti u uslovima kakvi su nužni za ozbiljna istraživanja.
U trenutku kada je život pacijenta ugrožen, svaki ozbiljan lekar nastojaće da kako bi ga spasio i sigurno neće voditi računa da beleži sve funkcije mozga i druge parametre koji bi mogli da rasvetle misterije iskustava blizu smrti. Takođe nije logično očekivati da bi odgovorni naučnici u odgovarajućim laboratorijskim uslovima mogli da izazovu stanja blizu smrti samo da bi ih potom kvalitetno analizirali, kao što to rade akteri poznatog filma "Tanka linija smrti".
Ali Mobs ističe da naučni podaci ipak ukazuju na činjenicu da sve pojave povezane s iskustvom na ivici smrti imaju neki temelj u postojećim poremećajima u normalnom funkcionisanju mozga.
"Ova nam otkrića daju naučne informacije o nečemu što je dosad pripadalo oblasti natprirodnog", rekao je Mobs.
"Lično verujem da nam razumevanje procesa umiranja može pomoći da se pomirimo s tim neizbežnim delom života."
Kognitivni neuronaučnik Olaf Blanke iz Švajcarskog saveznog tehnološkog instituta u Lausani kaže da je veliki problem u istraživanju iskustava blizu smrti nemogućnost njihove eksperimentalne analize.
"Ipak, naš je rad pokazao da se to može učiniti s vantelesnim iskustvima, pa zašto onda ne bi i moglo i sa osećajima koji su povezani s iskustvima na ivici smrti."
