Nasilje nad ženama u Srbiji (3): Između patnje i ljubavi
Psiholog Ljubica Savić već godinama je posvećena radu sa ženama i decom koji su doživeli porodično nasilje, ali i sa nasilnicima koji žele da promene svoje ponašanje.
- Moja definicija nasilja jeste da je to atak na dostojanstvo. Moramo bolje da ga razumemo kako bismo znali da reagujemo kada se to desi nama ili nekome iz okruženja. Smatram da je da je otvoreno i direktno suprotstavljanje najopasnije. Često čujem da se žene u javnosti motivišu da se otvoreno usprotive nasilju. Ali, ja apelujem potpuno suprotno. Najviše žena je ubijeno onda kada su rešile da odu. Podržavati žrtvu nasilja u otvorenom otporu je opasno. Nije cilj izazvati još goru situaciju, nego žrtvu izvući iz nasilja najbezbolnije. Žena je ta koja poznaje nasilnika, i ona bolje može da proceni kada je pravi trenutak da izađe iz toga, kada je to za nju najsigurnije i kako - kaže naša sagovornica.
Ističe da je važno da ne zatvaramo oči kada znamo da nasilje postoji.
- Ako nam se dete ili odrasla osoba požale, a mi ga ne saslušamo ili ne verujemo, šanse da će se žrtva ponovo obratiti za pomoć su mnogo manje - istakla je Savićeva.
Psiholog udruženja žrtava nasilja Hajr Željka Ostojić često je u kontaktu sa žrtvama nasilja. Kako ističe, nasilje je kompleksna tema koja ima mnogo različitih slojeva.
- Moramo biti svesni da stvari nisu crno-bele. Nasilnici su često osobe koje žrtvi kažu da je vole. A u tom trenutku, možda i žrtva voli nasilnika. Emocije se ne mogu uključivati i isključivati kao prekidač. Teško je nositi se s tim da je neko koga vi volite spreman da vas povredi. Ono što često pokoleba žrtve da odu jeste faza koja usledi nakon nasilja, takozvani hanimun (medeni mesec). Tada se nasilnik ponaša bolje nego ikada, obećava da će se promeniti, preklinje za oproštaj. Žrtve se pokolebaju vođene osećanjima. A nisu sva osećanja autentičan izraz našeg bića, i to često napominjem žrtvama. Svi nosimo iz naših primarnih porodica mnoge obrasce, a kod žrtvi koje trpe su to često obrasci trpnje i patnje sa kojima one same sažive - objasnila je Željka Ostojić.
Nije greška u genima
Željka Ostojić ističe da je je potrebno raditi sa nasilnicima od najranijeg detinjstva:
- Imamo situacije da često nasilnici na terapijama kažu da je to jače od njih, da ne mogu protiv sebe. To je neko ko ne može da kontroliše lične frustracije, bes, sadržaj svoje senke, potisnute prirode. Reflektuje to na druge ljude. On se loše oseća sam sa sobom, a takva osećanja su teška, i on napadajući izbacuje to iz sebe. Pravo je vreme raditi sa nasilnicima još u obdaništu i školi. Kasno je raditi sa njima kada učine krivična dela.
Kako je objasnila, predrasuda je da genetika može uticati na to da neko postane nasilnik.
- Nasilnik se stvara. On polako korača još od osnovne škole kad olovkom ubode drugo dete u oko. Takva deca danas - ozbiljni prestupnici sutra. To su često ljudi koji su kao deca bili ili zanemareni ili često i sami zlostavljani, ili su samo gledali zlostavljanje. Nasilje nije DNK, ne rađamo se sa njim, nego se razvija pod uticajima.
