Kraj jednog eksperimenta (2): Poslodavci hteli da prevare prirodu
Astronomski položaj planete, što bi se laički reklo prirodni red stvari u vasioni, udesio je da u decembru sunce za većinu ljudi izlazi prekasno, a leti pak prerano, tako da se zbog životnog ritma radnog čoveka leti "gubi" skoro dva sata dnevnog svetla.
Istoričari beleže da je prvi na ideju da se nadomesti dnevno svetlo prostim pomeranjem kazaljke na satu došao Džordž Vernon Hadson (1867-1946), entomolog sa Novog Zelanda. Taj njegov predlog ostao je samo na ideji, koju je deset godina kasnije obnovio, nezavisno od Hadsona, britanski preduzimač Vilijam Vilet.
Tokom jednog jutarnjeg jahanja oko Londona, Vilet je tog letnjeg dana 1905. primetio kako je šteta što, iako je Sunce odavno izašlo, veliki broj ljudi još spava. Znajući da se vreme sunčevog izlaska menja tokom godine i da u letnjim mesecima obdanica počinje ranije, Vilet je pokrenuo veliku kampanju za uvođenje letnjeg vremena.
Hroničari beleže da se za njegovu ideju zagrejao čak i budući engleski premijer Vinston Čerčil. Nastradavši u epidemiji gripa, Vilet nije dočekao da njegova ideja zaživi. Ona je prvi put sprovedena u Kanadi 1908, a potom su je 1916. godine primenile Nemačka i Austrougarska u vreme Prvog svetskog rata, radi uštede energetskih resursa, i te kako važne u godinama ratovanja. Sledile su ih Velika Britanija i Rusija, dok su SAD pomerile kazaljke poslednje godine Velikog rata.
Farmerski lobi u SAD je ubrzo posle rata izdejstvovao da se ukine letnje računanje vremena. Predsednik Vudro Vilson je tim povodom poručio da se zemlja posle "ratnog" ponovo vraća "božjem vremenu".
Evropska nedoumica
Tokom naftne krize 1972. godine, Francuska je obnovila zanimanje za promenu satnice, a za njom i Nemačka koja je letnje računanje vremena uvela 1980. Posle toga ovu praksu počinju da prihvataju i ostale evropske zemlje, tako da cela EU pomera kazaljke zajedno još od 1996. Osim Islanda, Belorusije, Rusije, Gruzije, Jermenije i Turske, evropske zemlje su sve do sada ostale dosledne da ukazom menjaju dva puta godišnje satnicu. Odnosno, da se poslednje nedelje u martu sat pomera unapred, a poslednje nedelje u oktobru kazaljka na časovniku vraća sat unazad.
Danas ne postoji jedinstven, planetarni sistem prelaska na dogovoreno vreme. Takvu odluku je donelo stotinak zemalja, neke su u međuvremenu odustale, ali mnoge za tim nisu imale ni potrebu, pre svega one koje su blizu ekvatora, jer im je obdanica poprilično ujednačena u toku godine.
U Africi, recimo, ukazno vreme nije prihvaćeno. Izuzetak su Maroko, Zapadna Sahara i Namibija, koje su pre nekoliko godina odlučile da pomeraju časovnike. Letnje računanje vremena ne koristi se ni u Siriji, Jordanu, kao ni u Izraelu. Mongolija je primenila ovaj sistem ponovo tek pre tri godine.
Većina na severnoameričkom kontinentu koristi letnje računanje vremena, izuzev Arizone i Havaja. S druge strane, većina južnoameričkih država ne pomera kazaljke dva puta godišnje, osim u delovima južnog Brazila. Australija i Novi Zeland takođe su prihvatili ukazno vreme, dok drevna Kina nikada sebi nije dozvolila ovu vrstu eksperimentisanja i mada treća po veličini zemlja sveta nametnula je svojim građanima jednu vremensku zonu.
