Očekivanja od Specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu (1): Bez svedoka nema ni pravde

Formiranje Specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu pratili su veliki politički lomovi u Prištini, diplomatske pretnje i otpor kosovske javnosti. Porodice srpskih žrtava od te 2015. iščekuju konačnu pravdu, javno se nadajući da će se deo nekadašnje vrhuške OVK preseliti na haške optuženičke klupe i odgovarati za ratne zločine.

Arhiva "Vesti"

 

Tri godine nazivaju ga poslednjom nadom za istinu. U najnovijem nezvaničnom medijskom spekulisanju oko rokova, nadaju se optužnicama u septembru.

- Zna se. Sve se zna. Pisane su knjige, hvalili su se zločinima koje su počinili - uverljive su porodice srpskih žrtava, očekujući da sa lisicama na rukama vide i kosovskog premijera i predsednika (koji se poslednjih godinu dana angažovao na formiranju Komisije za istinu i pomirenje, s Albancima i Srbima). 

Praksa pokazuje da to što se o zločinima "sve zna", zapravo ne znači puno za sud koji se hladno drži činjenica. A pred koji, sada, dve decenije nakon zločina treba dovesti dokaze i pouzdane svedoke.

Upravo, iskustvo Međunarodnog suda za ratne zločine počinjenih na području bivše Jugoslavije ili Tribunala u Hagu, gde je doneta samo jedna presuda za ratne zločine protiv pripadnika OVK, pokazuje koliko je bilo propusta tužilaštva i kako su velika očekivanje srpskih porodica skrhkale oslobađajuće presude.

- Lako je stvoriti uverenje javnosti da je neko kriv, ali potpuno je druga stvar ubediti sud u njegovu krivicu - podvlači Nemanja Stjepanović iz beogradskog Fonda za humanitarno pravo.
Slično se ponovilo i pre godinu i nešto dana kada je Apelacioni sud u Kolmaru odbio zahtev Srbije za izručenje bivšeg vođe OVK Ramuša Haradinaja.

U Beogradu su se pozvali na "neoborive dokaze o svirepim zločinima, sačuvane naredbe koje je Haradinaj u svojstvu komandanta OVK potpisao u Metohiji". Šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić na hitnoj sednici Vlade Srbije opisao je svirep zločin iz 1999, kada su, kako je naveo, u porodičnu kuću K. A. u Đakovici upali vojnici pod komandom Haradinaja.

- Jedan od vojnika tada je ispalio dva hica u dvonedeljnu bebu koja je ležala u kolevci, odsekao joj glavu i njenom ocu rekao: "Eto sad imaš meso za pasulj" - ispričao je Đurić, govoreći i o silovanjima i drugim zlostavljanjima.

Ali, sud u Kolmaru nije isporučio Srbiji Haradinaja (a Srpska lista, koju uglavnom čine članovi SNS-a, nakon toga je ušla u koaliciju sa njim). Tokom suđenja Haradinaju u Hagu, 19 svedoka zločina je misteriozno ubijeno. Osim u jednoj automobilskoj nesreći, nikada se nije saznalo ko su počinioci zločina. Među ubijenima je i Kujtim Beriša, koji je prethodno svedočio pred Tribunalom o mučenju Roma - Misina Beriše i njegovog sina Saljija i još jednog muškarca u avgustu 1998. u štabu u mestu Rznić, kojim je komandovao Idriz Baljaj, "desna ruka Ramuša Haradinaja".

- Zapravo, ono čega se mi kao porodice najviše plašimo je da nije pronađen mehanizam za zaštitu svedoka. To će biti najteži deo posla za sud i zavisi od toga da li će neko valjano uraditi posao. Zna se koliko je albanskih svedoka stradalo i koliko se kod naših ljudi stvorio strah od svedočenja.

Od te količine straha, odnosno u kojoj meri oni budu zaštićeni, od toga će zavisiti i njihova svedočenja. Neka podignu optužnice, pa valjda će krenuti nekako - kaže Gordana Đikanović, novinarka iz Prištine, član Udruženja kosmetskih stradalnika.