Svi naši referendumi (2): Plebiscit uvertira za bombe
Kosovska kriza je eksplodirala 1998. godine i Srbiji je pretila međunarodna vojna intervencija. U proleće 1998. godine aktivirana je i Međunarodna kontakt grupa koja je mirovala dve godine posle završetka rata u BiH. Nakon velikih sukoba u dreničkom kraju, u kojem je bilo više stotina mrtvih, Kontakt grupa je na sastanku u Londonu 9. marta 1998. godine zapretila Srbiji kaznenim političkim i ekonomskim merama, dok se od Albanaca zahtevalo da prestanu s provokacijama.
Beogradu je sa ovog i sa sastanka Saveta NATO 4. marta poručeno da Kosovo više nije unutrašnja stvar i da je postalo međunarodni problem.
Od srpskih vlasti zahtevalo se povlačenje specijalnih jedinica policije i vojske u roku od 10 dana, obustavljanje dejstava protiv civilnog stanovništva, slobodan dolazak na Kosovo i Metohiju svim humanitarnim i drugim organizacijama, dolazak istražitelja Haškog tribunala, povratak stalne misije Oebsa na Kosovo i Metohiju, Sandžak i Vojvodinu, dolazak nove misije Oebsa pod vođstvom nekadašnjeg španskog premijera Felipea Gonzalesa, koja bi se odnosila i na Kosovo i Metohiju, primena sporazuma o školstvu na Kosovu, početak bezuslovnog dijaloga sa vođstvom kosovskih Albanaca, kao i prihvatanje međunarodnog posredništva u pregovorima.
Sve karte na preambulu
Najveći broj građana je upamtio iz čitavog važećeg Ustava samo preambulu, svečani uvodni deo najvišeg pravnog akta i jedinog elementa Ustava (iako neobavezujućeg) kojim se tretira pitanje Kosova kao sastavnog dela Srbije. U daljem tekstu o Kosovu nema ni reči! Od tada ta preambula služi kao smokvin list vlastima u zaklinjanju na vernost Kosovu u Srbiji, iako u praksi srpski Ustav ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo na Kosovu.
Kako bi srpska vlada dobila mandat da odbrusi svetu što se meša u unutrašnje prilike Srbije, brzo je organizovana šarada od referenduma. Uz silne manipulacije birački odbori su sami masovno zaokruživali izlazak ljudi koji zapravo uopšte nisu glasali i zaokruživali istorijsko "ne" Zapadu. Tako je zabeleženo da je glasalo 5,3 miliona ljudi, što se nikada u istoriji nije dogodilo, a 95 odsto je "podržalo" vladu.
Poređenja radi, 1997. godine je na parlamentarnim izborima izlaznost bila 52 odsto. Naravno, to nije zaustavilo ni nasilje na Kosovu ni međunarodnu zajednicu, što je kulminiralo bombardovanjem u martu 1999. godine, iako je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević naizgled popustio pred zahtevima međunarodne zajednice puštajući misiju Oebsa da uđe na Kosovo.
Dva dana za jedan Ustav
Još jedan referendum Srbija je raspisala za 28. oktobar 2006. godine, a kojem je trebalo da bude prihvaćen predlog novog Ustava Srbije. Ali, procena odziva je bila prilično mršava i iako su glavni politički akteri bili saglasni s tekstom, narod kao da nije verovao vlastima. Odlučeno je da se glasa dva dana, 28. i 29. oktobra.
Ipak je na kraju i uz apel patrijarha Pavla namaknuto tri i po miliona građana ili 97 odsto izašlih koji su podržali Ustav. Stručnjaci su ga nazvali kratkotrajnim, punim manjkavosti u domenu ljudskih prava i pravnog sistema zemlje, te potpuno neusklađenim s normama članstva u EU za šta se zemlja opredelila.
