Kolo deo svetske baštine (1): Igraj, Srbijo, ne stidi se
Tradicionalni narodni ples je, posle slave, tek drugi element koji smo upisali na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa
Krajem prošle godine iz Uneska je stigla lepa vest za Srbiju. Agencija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu uvrstila je srpsko kolo na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.
Kada nešto nije opipljivo, obično je teže za definisanje. Šta, zapravo, ova lista obuhvata? Reč je o nematerijalnim kulturnim dobrima koje nas najbolje opisuju, bilo da je reč o jeziku kojim pričamo, zanatima kojima se bavimo, stvarima u koje verujemo i svetkujemo. Primera radi, na listi mogu da se nađu igranje kola i sokolarstvo, pevanje ojkača i specifična vrsta humora, sviranje uz gusle i ćilimi sa autentičnom šarom...
Pre kola, Srbija je 2014. na Uneskovu listu upisala slavu, običaj koji se u tom obliku i sa tim značenjem pojavljuje samo kod Srba.
- Uslovi da bismo se našli na Uneskovoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa jesu da konkretan kulturni element zajednica doživljava kao obeležje sopstvenog identiteta, da se prenosi sa generacije na generaciju, da je živo, da se upisuje na način na koji je on danas prisutan, što podrazumeva da ne može biti zamrznuto u jednom trenutku - objašnjava Danijela Filipović, etnolog i član Centra za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu.
Kolo je tek druga zaostavština iz bogatog kulturne lepeze Srbije koja se našla na ovoj prestižnoj listi. Poređanja radi, susedna Hrvatska do sada je uspela da na Uneskovu listu registruje 15 elemenata, računajući reprezentativnu listu, listu nematerijalnog kulturnog nasleđa s potrebom hitne zaštite, kao i Registar dobrih praksi. Razlog ovog brojčanog preimućstva Hrvatske u odnosu na Srbiju nije to što susedi imaju više toga da ponude čovečanstvu na čuvanje, kako bismo u prvi mah, u duhu poznate komšijske zavisti, mogli da zaključimo.
Reč je o tome da prvih godina primene Uneskove konvencije o zaštiti nematerijalnog kulturnog nasleđa nije postojalo ograničenje da konkretna zemlja u jednoj godini može da predloži samo jedan element, kao što je to slučaj sada. Otud su prvih godina neke zemlje upisale veći broj elemenata, pa je tako Hrvatska 2009. upisala čak sedam. Na drugoj strani, Srbija je potpisala konvenciju tek 2010, nakon čega je usledila izrada Nacionalnog registra elemenata nematerijalne kulturne baštine, da bi tek četiri godine kasnije uspela da upiše prvi element u reprezentativnu listu Uneska.
Od rakije do erskog humora
Da bi neki element bio predložen Unesku, mora prvo da bude upisan u Nacionalni registar nematerijalne kulturne baštine. U srpskom Nacionalnom registru trenutno ima 37 elemenata. Gužva u čekaonici je velika, pa tako izrada opanaka još čeka da dospe u nacionalni registar, ali su zato na spisku, osim slave, kola i sviranja uz gusle, sledeća identitetska obeležja:
- Molitva vezana za đurđevdanski obred, izlivanje ratarskih sveća, rakija, pirotski kačkavalj, ćilim i pripovedanje, klesarski, filigrantski i kazandžijski zanat, izrada drvenih čutura, pazarske mantije, zlakuska lončarija, erski humor, kosovski vez, groktalica, ojkača, pevanje iz vika, rumenka, sviranje na gajdama i na kavalu, frulaška praksa, naivno slikarstvo Slovaka, Lazarice u Sirinićkoj župi, Vukov sabor, vranjska pesma, Čuvanje Hristovog groba, Đurđevdan, staparsko ćilimarstvo, Bela vila, paljenje petrovdanskih lila, kuvanje žmara, belmuž, cipovka i kajmak.
- Kada je u pitanju region, mi imamo isti broj elemenata kao i Slovenija i BiH dok, recimo, Crna Gora nije upisala još nijedan element - dodaje Danijela Filipović.
Biti što više zastupljen na Uneskovoj listi značajno je zbog toga što će konkretna kulturna baština biti međunarodno vidljivija i što će mladima skrenuti pažnju na značaj sopstvene tradicije.
- Važno je i zbog toga što će različite zajednice jasnije uvideti da dele zajedničko nasleđe, da budu spremne da učestvuju u zajedničkim projektima za očuvanje i prenošenje elementa - ističe Danijela Filipović.
Upravo zbog postojanja zajedničkog nematerijalnog kulturnog nasleđa različitih zajednica na jednom prostoru, Unesko je i predvideo mogućnost višenacionalne nominacije, odnosno kad više zemalja može da nominuje isti element, ili da se neka zemlja pridruži već upisanom na listi. Otud kada vidimo da je Hrvatska upisala bećarac ili ojkanje kao način pevanja, ne treba da istrčavamo sa zaključkom da su nas komšije opet potkrale. Bili su samo brži.
Pre nekoliko godina, Srbija je zajedno sa Hrvatskom, Rumunijom, Moldavijom, Makedonijom i Turskom imala zajednički pokušaj nominacije Prolećni praznik Hiberleze - Đurđevdan, ali bezuspešno. Sada se ne razmišlja o zajedničkoj inicijativi, već smo usredsređeni na elemente sa nacionalne liste. Za ovu godinu Srbija je kandidovala sviranje uz gusle.
