Za dijasporu treće doba lakše u Srbiji (1): Nema tenzije uz devizne penzije
Ko ne bi voleo makar samo da se očeše o pamet, dostignuća i slavu Nikole Tesle? Nema takvog. S jednim izuzetkom: niko ne bi poželeo da okonča kao slavni naučnik - sam i siromašan. Najslavnijeg Srbina negde je imala na pameti i Marina Švabić kada je razmišljala šta je najbolje za naše ljude u dalekom svetu kada odsluže radni vek i dođu do zaslužene penzije.
- Tesla je kao najveći svetski naučnik, u nekom trenutku i kao vrlo bogat čovek, umro u tuđini siromašan i zaboravljen. On za mene predstavlja simbol naših ostarelih u dijaspori. Dok radiš - radiš, svi te vole dok imaš pare, a u jednom trenutku, kada se penzionišeš, bar što se tiče našeg mentaliteta, nisi više relevantan i prestaješ da postojiš - priča Marina na početku razgovora o tome zašto je dobro za srpske državljane da se po prestanku radnog veka vrate iz pečalbe i penzionerske dane troše u Srbiji.
Kao stručnjak za poslovni razvoj i marketing, Marina trenutno živi i radi u Los Anđelesu. Na čuvenom Harvardu je magistrirala iz oblasti državne administracije, a tema joj je upravo bio povratak svetskih dijaspora u zemlje porekla. Poslednjih godina usredsredila se baš na predlog javne politike povratka penzionera iz rasejanja u matičnu državu. Njena teza je da povratak najstarijih sunarodnika nije socijalno-nostalgično pitanje, već pre svega ekonomski isplativ posao. I za državu i za povratnike.
Mali kapacitet staračkih domova
Privlačenje penzionera iz dijaspore država bi trebalo da tretira kao program od nacionalnog značaja. Da pruži niz pogodnosti, poput finansijskih, poreskih i uvoznih olakšica, da stimuliše razvoj u pružanju gerontoloških usluga, izgradnjom novih staračkih domova.
- Vi sada imate situaciju da je ukupni kapacitet u Srbiji za stara lica svega 11.000 ležaja, pa bi projekat pokrenuo razvoj i ove vrste usluga, plus angažovanje medicinskih radnika koji nam sada odlaze. Takođe bi i mlađe generacije, deca i unuci, češće dolazili u Srbiju da obiđu svoje, a neki od njih bi mogli da požele i da se vrate - smatra Marina Švabić.
- Penzioner je čovek koji se iz jednog radnog ambijenta povlači, i to sa značajno manjim primanjima nego što su bila dok je radio. Ceo standard je u padu i neki su primorani da traže dodatni posao ili pomoć familije. Tu je i dugotrajna ekonomska kriza u SAD i Zapadnoj Evropi, ogromno klasno raslojavanje, generalno smanjenje kupovne moći srednjeg staleža koje naročito pogađa stariju populaciju - a životni vek se produžio za bar 10 godina. U takvoj situaciji, penzioner, poreklom iz Srbije, može da razmišlja: ako je u mojoj zemlji, prema kojoj ja imam afinitet, došlo do relativno stabilnog pravnog i ekonomskog okruženja, pa ja onda u Srbiji sa mojih 1.000-1.500 dolara mogu da živim bogovski, dok u Americi jedva preživljavam - navodi ona.
I država, njena privreda i lokalne samouprave, bile bi na dobitku. Za srpske uslove i prosečne plate od 380 evra, i te kakvom dobitku, i to bez mnogo ulaganja. Naša sagovornica kaže da bi na povratak penzionera iz dijaspore trebalo da se gleda kao na "uvoz potrošača".
Zdravstveno osiguranje najveća barijera
Prema podacima sa kojima raspolaže Marina Švabić, poslednjih desetak godina vratilo se više desetina hiljada ljudi, uglavnom iz Austrije, Nemačke i Švajcarske, dok je na četvrtom mestu Francuska.
- Povratnici iz SAD se mere godišnje u stotinama. To smo mi uočili još u vreme kada sam na ovom projektu sarađivala sa Deskom Nikitovićem, koji je bio konzul u Čikagu. I on mi je rekao da se vrlo malo ljudi obraća sa namerom da se vrati u Srbiju, mada je američka dijaspora, sa oko milion Srba prve, druge i treće generacije najbrojnija - dodaje ona, i sama pripadnik prekoatlantske dijaspore.
Osnovni problem malog broja povratnika iz Amerike jeste geografska udaljenost, jake porodične veze sa potomstvom i nerešeno zdravstveno osiguranje. Srbija sa SAD nema međudržavni ugovor kao što ima sa 26 evropskih država.
- Pravo na zdravstveno osiguranje koje dobijaju penzioneri iz Evrope, oni mogu da prenesu u Srbiju, iz Amerike ne mogu, ako je državno. Može privatno osiguranje ako je zaposleni potpisao stavku da ga prati svuda gde se nalazi, što je skuplja varijanta. To je, dakle, pitanje polise. Tu je i nepoverenje u naš zdravstveni sistem, što mnoge sprečava da se vrate - precizira jednu od barijera za povratak penzionera iz SAD.
Kao preduzimljiva i energična žena koja je radila i za gradsku upravu Los Anđelesa, Marina je napravila i kalkulaciju.
- Računica je prosta: prosečna penzija od 1.500 evra (dolara) značila bi priliv na godišnjem nivou 18.000-20.000 evra (dolara). Tu sam uračunala i ušteđevinu koju bi svako od penzionera uneo - neko više, neko manje. Kada bi se vratilo 1.000 penzionera, to je na godišnjem nivou 20 miliona evra. U slučaju povratka 5.000 penzionera, to je 100 miliona evra godišnje, suma koja bi se raspodelila po srpskim gradovima i selima i značajno bi uticala na podizanje bruto društvenog proizvoda (BDP) i lokalnih ekonomija. Naročito bi doprinela razvoju male privrede i uslužnih delatnosti, pre svega u sektoru brige za starije, kao i zdravstvenog turizma - objašnjava.
Njen predlog programa privlačenja deviznih penzionera prati trend koji je već zaživeo u svetu i od kojeg su koristi ostvarile zemlje poput Portugala, Meksika ili Paname, penzionerske Meke za mnoge strance, kojima su kalkulator i prijatna klima dali smernice na kom parčetu planete da provode svoje treće doba.
